Lat. Robinia pseudoacacia, listopadno drvo, poreklom iz Sjedinjenih Američkih Država, u narodu poznat i kao akacija, beli bagrem, kraljevo drvo, kapalinka… U Evropu ga je početkom XVII veka doneo baštovan sa francuskog dvora, Žan Robin, po čijem imenu je i dobio naziv. Kora mu je otrovna, a cvet lekovit.

Tog proleća, 2002. godine, bagrem je poslednji put procvetao. Posekle su ga komšije da im ne smeta. Da im bude svetlije u kući, da ne smeta telefonskom kablu. Od bagrema je ostao panj, sa nekih tridesetak i više godova ispisanih u slavu nekadašnje krošnje pod kojom sam gledala nebo i behara koji me je dočekivao ispred kapije, da i po mirisu budem sasvim sigurna da sam došla kući.

Ulica Ognjena Price u Somboru, u kojoj su mahom rasli bođoši, tek pokoja lipa i dva stabla japanske trešnje. Sve vojvođanske ulice liče jedna na drugu. Uredni drvoredi, kapije iza koji se namah krila poneka stara švapska kuća, pokoja nabijača od blata i pogled na drum, odvojen od kuća, drveća i trotoara šančevima, koje bi kiše s proleća napunile do pola.

Bagrem na međi našeg i komšijskog zemljišta stajao je visok, van drvoreda. Štrčao je, idući u visinu ka nebu. Bez straha. Tiho i nenameljivo. Kao da je to najnormalnija stvar na svetu – pokušati da dotakneš nebo.

Niko nije znao da mi kaže otkada je tu i ko ga je posadio. Bio je tu da nas dočekuje i ispraća. Prabaku, dedu, tatu, mamu, tetku, a onda i mene i brata. Ispod njega bi satima znala da stoji ili sedi na stolici od pletenog pruća prabaka, čekajući da se mama i tetka, tada srednjoškolke, vrate kući. Ispred njega je često bio parkiran beli jugo, prvi auto kog se sećam.

Tu, sa druge strane stabla, godinama je stajao stari, dotrajali kombajn, van upotrebe i prvobitne namene, po kom smo se kao deca verali i skrivali, bezuspešno pokušavajući da obijemo vrata i uđemo u kabinu koristeći se trikovima iz krimi serija.

Još pamtim taj miris koji bi pustio s proleća, kad ti se uvuče neki nemir, uhvate pundravci pa si svugde, a nisi nigde. Dan sve duži, čini ti se da možeš sve, da prizoveš kišu, zaustaviš vetar i pričaš sa drvećem. Grozdove pupoljaka, krhke i bledunjave, čuvalo je trnje pravilno raspoređeno na granama. Da slučajno ne bi nekome palo na pamet…

Grane sa pupoljcima su svakako već bile isuviše visoko da bismo ih, kao deca, mogli dohvatiti i otkinuti koju. U bagremu smo mogli da uživamo sa pristojne udaljenosti.

Čekao je bagrem i mene iz škole, iz noćnih izlazaka, kada bih se sa jednim ili dvojicom pasa lutalica vratila, strpljivo im objašnjavajući da ne mogu da ih pustim u dvorište, jer bi se moji ljutili. Ispred njega sam stajala sigurno pola sata – sat, nevoljna da uđem u dvorište i u kuću kad su mi javili da je tata umro. Bila je zima i bagrem i ja smo tako stajali ćutke. On zato što nije znao da govori, ja zato što mi je prijalo da niko ne govori ništa.

Tog proleća, 2002. godine bagrem je poslednji put procvetao. Od njega je ostao panj. Narednog proleća iz panja su izašli novi izdanci. Tih dana sam ih prebrojavala, brinula da ih ne unište jaka kiša ili grad. Posle nekog vremena, iščupani su i oni. Bez duše, nehajno i bahato.

Na jesen sam otišla na studije u Beograd. Kada bih dolazila za vikend ili raspust, čekao me je panj. Bez te krošnje i bez tog mirisa, nisam više bila sigurna da sam zaista dolazila kući.

Šta je to? Samo jedno drvo. Ali, ne bilo kakvo. Moj divlji bagrem. Van drvoreda, usamljen, ponosan i svoj.