Stojimo u redu na aerodromu. Let je trajao četiri sata i četrdeset pet minuta. Pasoška kontrola, skeniranje zenica, preuzimanje prtljaga i tu se negde završava uobičajena procedura.

Velika je gužva. Ljudi uredno poslagani u šest redova koji se razvlače po megalomanskoj zgradi aerodroma u Abu Dabiju. Ovako je moguće izgledao ulaz u Nojevu barku, i to nije neka asocijacija petog reda, jer u holu stoje ljudi sa svih meridijana poznatog nam sveta.

Jedina razlika je što u ovu Nojevu barku ulaze samo primerci ljudske vrste. I jedan kaktus.

U ruci iz ne znam kog razloga držim pasoš iako sam, ako me doptrija ne vara, četrdeset peta u jednom od četiri reda za građane koji nemaju pasoš zemalja Zaliva. Nije toplo tog prvog dana avgusta 2014, jer je klima u aerodromskoj zgradi podešena na Emiraćanima prijatnih 16 stepeni.

Ipak, dlanovi mi se znoje i mogla bih komotno taj pasoš da obrišem maramicom. Što i činim tridesetak sekundi nakon što mi je ta misao proletela kroz glavu.

Pokušavam da sredim roj bioelektričnih impulsa i odagnam zadihanost izazvanu preludijumom napada panike. Od velikog broja ljudi, zatvorenog prostora i paketića koji nosim u ličnom prtljagu. Pasošku kontrolu u Srbiji prošla sam glatko, diplomatski pasoš je ubrzao stvari. Ovde, u Emiratima, sa diplomatskim pasošem Srbije stojiš i čekaš u redu.

Razmišljam koliko bi ljudi u redu u kom stojim moglo na mapi da pokaže Srbiju. Onda razmišljam koliko bi ljudi koji žive u Beogradu moglo da pokaže na mapi ulicu Internacionalnih brigada. Jer, upravo je odatle Dobrivoje krenuo na put dug 3796 kilometara vazdušnim putem, spakovan u kutiju od parfema, ušuškan komadićima stiropora, skrojenim tako da popune prostor između male saksije i zidova kutije. Da se ne bi zdrmao tokom transporta.

Dobrivoje je kaktus, dobro, više pelcer nego kaktus, ukraden iz hodnika zgrade u Internacionalnih brigada, na talasu sulude želje da ponesem parče tog prostora sa sobom, prostora u kom sam bila srećna. Fen šui, šta li. Kao da je sreću moguće otrgnuti, spakovati u kutiju od parfema i obložiti stirporom da joj se nešto ne desi prilikom transporta iz mesta B(eograd) u mesto A(bu Dabi).

Iznošenje i unošenje biljaka iz i u zemlju, verujem, zakonom je zabranjeno u svim državama. Valjda zbog mogućnosti da se sa biljkom prenesu zarazne bolesti. Dobrivoje je naoko izgledao zdrav pred polazak na put. Kako ga je podneo, u tom trenutku još nisam znala.

Pomerili smo se za tri mesta. Misli potiskuju jedna drugu poput video efekta u Adob Premijeru. Na sledećem slajdu – misao kako bi ovo mogla biti najkraća diplomatska karijera u istoriji srpske diplomatije. Zbog kaktusa veličine jedva četiri centimetra.

Od trenutka neposredno pred spuštanje ličnog prtljaga na pokretnu traku i predavanja pasoša do trenutka kada smo izašli iz aerodromske zgrade na 36 stepeni i preko 80 odsto vlage, imam crnu rupu.

Prošli smo. Dobrivoje je bezbedno stigao, noseći u svom bodljikavom telu ljubomorno kao vodu, beogradske noći s pogledom na beskraj.

U Abu Dabiju je tavorio, valjda kao i ja. Ništa njemu nije značio pogled na pustinju, kao prapostojbinu nekog njegovog paleolitskog rođaka. Patili smo oboje, ali nekako tiho, da se ne vidi.

Godinu dana kasnije, Dobrivoje je prešao isti put od 3796 kilometara vazdušnom linijom. I ja sa njim.

I tad smo poklekli. Od svega što se borilo da izađe, a nije imalo gde, ni kome. Dobrivoje je mesec dana po povratku usahnuo, pao na mešavinu zemlje i peska, ostavivši za sobom jedan zdrav izdanak, kom nadenuh ime Dobrivoje Junior.

Često poželim da su nas tog dana zaustavili na aerodromu u Abu Dabiju i vratili za Beograd. Verujem da se negde na pokretnim stepenicama aerodromske zgrade, gledajući u mom pravcu, smešio Al Paćino, kao što se smešio Kijanu Rivsu u poslednjoj sceni filma „Đavolji advokat“.

Nije Dobrivoje Junior postao neki veliki, ozbiljan kaktus. I on je posle nekog vremena otišao u mešavinu peska i zemlje, ostavljajući za sobom izdanak. Stigli smo do Dobrivoja Petog.

Ja više ne znam postoje li gradovi sreće i gradovi tuge. Ili sami gradovi podnose teret naših očekivanja i doživljaja, nemo prihvatajući etiketu koju smo im zalepili.

Bliža sam tome da postoje lepa mesta i lepi ljudi. A sreća? Tu je kad ne trčiš za njom. Kad je ne doživljavaš kao cilj, već je pustiš da te obraduje kad joj dođe.

Noć pred povratak kući nisam dobro spavala. Prvo, zbog toga što mi se sa Evije nije išlo nigde. Drugo, blagi opsesivno-kompulsivni poremećaj je uzeo maha, pa sam zamišljala zaboravljene vredne stvari ispod kreveta, u fiokama, na terasi, kako ih spremačica sutra nakon što napustimo sobu baca, samo zato što nisam još jednom, za svaki slučaj, sve pregledala. Treće, na mahove me je presecao tinjajući bol na jagodicama prstiju. Mikroskopski sitne zaostale bodlje od kaktusa, čiji sam pelcer bila rešena da ponesem kao suvenir.

Apartman je smešten u vili na samoj litici, na obodu grada. More ne miruje tu noć. Mesečina je. Ako bi čovek izašao na terasu, mogao bi jasno da vidi čamce lokalnih ribara kako se ljuljaju na površini, vešto izbegavajući stene. Odnekud, iz daljine dopiru basovi neke stvari koju, srećom, ne prepoznajem.

Iz sna me konačno budi sve jači bol u desnoj ruci. Bodlja koja se krvnički zarila ispod nokta. Zaslužena kazna.

Tako budna, ležim na leđima, sa rukama na stomaku i gledam u plafon. Nisam sigurna da vidim bilo šta osim štrafte koju je Mesec napravio kroz delom razmaknutu zavesu.

Možda nije trebalo tako. Praktično sam iščupala biljku. U sebičnoj nameri da ponesem deo ostrva sa sobom. Iz zemlje u kojoj su plaže javno dobro.

Mesto sa kog sam ga uzela osunčano je tokom celog dana. Kaktusi dostižu visinu i do metar i po i svaki cveta. 

Po povratku u Beograd, dugo sam spavala. Na stolu u dnevnoj sobi čekao me je kaktus. Pažljivo upakovan u papir. Na mestu gde je bio povezan sa telom, stajala je obmotana vlažna maramica. Činilo se da mu ništa ne fali. Za njega sam odabrala najlepšu saksiju. Uz dodatnih par bodlji, konačno je zasađen. U zemlju oko njega poređala sam par školjki i jedan kamen sa plaže na koju je gledao. 

Nakon toga, jedno vreme nisam ga uopšte gledala. Ni on nije ostao dužan. Mirovao je. Hibernirao. Nit živ, nit mrtav.

Otrgnut, silom, i doveden negde gde nije njegovo mesto, ni njegovo vreme. 

Sa prvim danima proleća pustio je izdanak. Sa prvim danima leta – još jedan. Možda mu se ipak sviđa ovde. Ili sam ga u međuvremenu razmazila, pa je tako dobio mesto na terasi odakle puca pogled na krovove zgrada i na kome uvek ima sunca.

Lat. Lavandula, rasprostranjena od Evrope preko severne i istočne Afrike, Mediterana, jugozapadne Azije, Kine do jugoistočne Indije. Začinska i ukrasna biljka opojnog mirisa.

Pokisla sam kao miš. Na balkonu spasavajući saksije cveća. Onu sa muškatlom vetar je vitlao po balkonu istresavši iz nje zemlju, koju je kiša natopila i napravila od nje kašu po kojoj sam gazila u japankama. Sa sedmog sprata, bez ulične rasvete, zemlja i nebo su se spojili u jedno. Teget ambis, čiju bi monotoniju na svakih par sekundi razbila munja.

Kao sumanuta sam trčala sa jednog na drugi balkon da spasim šta se spasti može. Keramička terakot saksija je stajala nemo i nepomično. Lavanda u njoj se njihala, polegla što je više mogla, potčinila se i pokorila, ispuštajući za nju možda poslednji etar. Jedini i prvi pupoljak još je bio tu, ali stabljika na kojoj je stajao već je dodirivala pod.  

Uzela sam saksiju u ruke i pomislila – da li je moguće? Da ovako skonča. Iznikla je pre dve godine iz semena. Tvrdoglavo je puštala stabljike i grane, ali ne i cvet, terajući inat valjda.

Lavanda. Miris iz bakinog ormara. Jak, sladunjav toliko da štipa nozdrve. To je prvo sećanje na lavandu koje pamtim. Svako sledeće sećanje je na more. Miris koji za sobom povlači sve ostalo – iglice od bora koje se zavlače među prste na nogama, pesak, stene, slano, oguljen vrh nosa.

Neka druga paralela koju živim na dah. Poput prostorije u kući, koja po enterijeru odudara od svih ostalih. Soba u koju se ne ulazi, u kojoj su složena sećanja po abecednom redu. Svi oni snovi koje nisam upamtila. Svi zapisi iz dnevnika koji nisam vodila. Sve ono što se plašim da poželim.

Lavanda je na sigurnom. Prenoćila je u zatvorenom. Na hodniku. Pustiće i taj cvet. U zahvalnost za spasen život. Moj komad mora u betonskoj džungli.

Lat. Robinia pseudoacacia, listopadno drvo, poreklom iz Sjedinjenih Američkih Država, u narodu poznat i kao akacija, beli bagrem, kraljevo drvo, kapalinka… U Evropu ga je početkom XVII veka doneo baštovan sa francuskog dvora, Žan Robin, po čijem imenu je i dobio naziv. Kora mu je otrovna, a cvet lekovit.

Tog proleća, 2002. godine, bagrem je poslednji put procvetao. Posekle su ga komšije da im ne smeta. Da im bude svetlije u kući, da ne smeta telefonskom kablu. Od bagrema je ostao panj, sa nekih tridesetak i više godova ispisanih u slavu nekadašnje krošnje pod kojom sam gledala nebo i behara koji me je dočekivao ispred kapije, da i po mirisu budem sasvim sigurna da sam došla kući.

Ulica Ognjena Price u Somboru, u kojoj su mahom rasli bođoši, tek pokoja lipa i dva stabla japanske trešnje. Sve vojvođanske ulice liče jedna na drugu. Uredni drvoredi, kapije iza koji se namah krila poneka stara švapska kuća, pokoja nabijača od blata i pogled na drum, odvojen od kuća, drveća i trotoara šančevima, koje bi kiše s proleća napunile do pola.

Bagrem na međi našeg i komšijskog zemljišta stajao je visok, van drvoreda. Štrčao je, idući u visinu ka nebu. Bez straha. Tiho i nenameljivo. Kao da je to najnormalnija stvar na svetu – pokušati da dotakneš nebo.

Niko nije znao da mi kaže otkada je tu i ko ga je posadio. Bio je tu da nas dočekuje i ispraća. Prabaku, dedu, tatu, mamu, tetku, a onda i mene i brata. Ispod njega bi satima znala da stoji ili sedi na stolici od pletenog pruća prabaka, čekajući da se mama i tetka, tada srednjoškolke, vrate kući. Ispred njega je često bio parkiran beli jugo, prvi auto kog se sećam.

Tu, sa druge strane stabla, godinama je stajao stari, dotrajali kombajn, van upotrebe i prvobitne namene, po kom smo se kao deca verali i skrivali, bezuspešno pokušavajući da obijemo vrata i uđemo u kabinu koristeći se trikovima iz krimi serija.

Još pamtim taj miris koji bi pustio s proleća, kad ti se uvuče neki nemir, uhvate pundravci pa si svugde, a nisi nigde. Dan sve duži, čini ti se da možeš sve, da prizoveš kišu, zaustaviš vetar i pričaš sa drvećem. Grozdove pupoljaka, krhke i bledunjave, čuvalo je trnje pravilno raspoređeno na granama. Da slučajno ne bi nekome palo na pamet…

Grane sa pupoljcima su svakako već bile isuviše visoko da bismo ih, kao deca, mogli dohvatiti i otkinuti koju. U bagremu smo mogli da uživamo sa pristojne udaljenosti.

Čekao je bagrem i mene iz škole, iz noćnih izlazaka, kada bih se sa jednim ili dvojicom pasa lutalica vratila, strpljivo im objašnjavajući da ne mogu da ih pustim u dvorište, jer bi se moji ljutili. Ispred njega sam stajala sigurno pola sata – sat, nevoljna da uđem u dvorište i u kuću kad su mi javili da je tata umro. Bila je zima i bagrem i ja smo tako stajali ćutke. On zato što nije znao da govori, ja zato što mi je prijalo da niko ne govori ništa.

Tog proleća, 2002. godine bagrem je poslednji put procvetao. Od njega je ostao panj. Narednog proleća iz panja su izašli novi izdanci. Tih dana sam ih prebrojavala, brinula da ih ne unište jaka kiša ili grad. Posle nekog vremena, iščupani su i oni. Bez duše, nehajno i bahato.

Na jesen sam otišla na studije u Beograd. Kada bih dolazila za vikend ili raspust, čekao me je panj. Bez te krošnje i bez tog mirisa, nisam više bila sigurna da sam zaista dolazila kući.

Šta je to? Samo jedno drvo. Ali, ne bilo kakvo. Moj divlji bagrem. Van drvoreda, usamljen, ponosan i svoj.