Ne nosim sat na ruci odavno. Ne znam zašto.

Prvi koji sam dobila za osmi rođendan bio je Swatch sa animiranim Jurijem Gagarinom u svemiru. Poslednji koji sam nosila imao je crno-belu narukvicu, čiji su detalji podsećali na jin-jang. Iz nekog razloga, i ta dva i sve one između, nosila sam na desnoj ruci. Što, s obzirom na to da mešam levo i desno, u prostornom, nikad u političkom smislu, valjda nije čudno.

Mešam i istok i zapad, opet u prostornom, ne geopolitičkom smislu. Ako je potrebno da skladištim podatak šta je gde u nevidljivim folderima u mozgu ili opipljivim word dokumentima, moram da zažmurim. Zamislim u tom mraku sever, upravim se ka njemu i onda vrlo pažljivo, da ne napravim grešku u koracima, kao da slažem kulu od karata, poređam sve ostale strane sveta.

Ali, dobro, to je sad nebitno, makar za ovu priču.

Satovi… 

Oni koje sam nosila uvek su bili tačni.

U meni se, vidiš, poput šara na poslednjem satu koji sam nosila, jin-janga, smenjuju kontrol frik i buntovnica. Ova druga je, moguće, odnela prevagu u sporu oko nošenja sata, pa su ručni zglobovi dugoročno oslobođeni stega.

Ipak, u virtuelnim i stvarnim lutanjima, mozak opterećen detaljima, ne može da ne primeti sat koji pokazuje pogrešno vreme. I to pogrešno uvek se može relativizovati, znam, kao i samo vreme, ali opet…

Neki su govorili „Kod konja“, neki „Kod sata“. Taj sat na Trgu Republike je uvek bio orijentir. Koliko neko kasni ili koliko dugo se neko čekao.

S godinama, a ima ih dvadeset koliko biram beogradski urbani pejzaž za mesto svog prebivališta, taj sat, prvi među satovima u prestonici, sve češće je kaskao. Za drugim satovima, za nekim vremenom u sepiji, svojim sopstvenim, izgubljenim.

Zabetoniran na 10 časova, može biti ujutru ili uveče, tako ga poslednje pamtim. Pre nego što je uklonjen u sklopu rekonstrukcije. Sa kockama pločnika na trgu, preslaganim do granice podnošljivog, presloženo je i vreme, tako sam mislila.

Sat je ostao na tih 10 časova. Ujutru ili uveče, kako kome volja.

U koji god grad da odem, ujutru ili uveče, rano ili kasno, mada se u one prave valjda uvek dolazi kasno, tražim satove. I gledam da li idu na vreme.

Na crkvama, trgovima, zaostalim ornamentima opštinskih građevina.

Ukoliko su tačni, osetim zadovoljstvo jednako onom kad u tekstu ispravim sve greške u kucanju. Kad intuitivno prepoznam zlatni presek. Ili u komplementarnom prepoznam čitav univerzum, koji se u predelu pupka, u nekom od unutrašnjih organa koje magnetna rezonanca ne prepoznaje, urotio da napravi pravu stvar.

Vreme?

Ne mislim da zaista postoji. Ni da je novac. Verujem da smo ga izmislili.

Vreme je stvar osećaja. I osećanja. Vreme je sad i koliko si dugo nekog čekao. Koliko si jedva čekao.

Jedino koje priznajem u unutrašnjim etalonima. Sopstvene, izmišljene metrologije.  

Ali, volim kad vidim da satovi u ovoj prostornoj dimenziji rade tačno. Kontrol frik je onda miran, a buntovnica slobodna da radi šta hoće.

Nedelje su uvek imale neki poseban šmek. Tih godina naročito. Kad upregnem torbu na točkiće za pijacu, oko jedanaest. Posle kafe koja se ispija dugo, jer nedeljom se nigde ne žuri. Ulice su tihe, gotovo da možeš da uhvatiš ostatke sna zajednice koja još spava. Glave ušuškane ispod jastuka. Da potraje.

Po inerciji, moja je i dalje na rolerkosteru prethodne večeri, negujući taj blagi mamurluk koji vozi polako kroz vračarske ulice.

Sa slušalicama na ušima, podešene frekvencije. Projektor sa unutrašnje strane kapaka radio je bolje od sinoćnih promila. Reči su značile ono što ja želim. Neslućene mogućnosti u vakuumu. Vreme, prošlo, bezobalno, retuširano obrisima koji udaraju kontrapunkt srčanom mišiću.

Bila sam, garantujem, najmlađa osoba, sa kolicima na pijaci tih godina.

“Gospođice, gospođo…”, dočekivalo me je na tezgama. Bilo me je, kapiram, teško smestiti u neki kalup.

“O kako si vredna, pomažeš mami oko ručka.”

Skidam slušalice, to je valjda znak učtivosti kod nas milenijalaca.

– Ne baš. Odavno kuvam sama.

Završavam kupovinu, vraćam slušalice i opet sam u svom filmu, spektru nijansi kolora šezdesetih i sedamdesetih.

Na pijaci se uvek zadržim duže nego što je potrebno. Za razliku od prodavnice, u koju ne idem bez spiska, ovde udarim džadu uzduž i popreko, gledajući manje robu, više prodavce. Tako biram gde ću zastati.

Podesim nozdrve na najjače. Žuta mrlja iza cvikera na optimalnoj temperaturi.

Usputni dijalozi uhvaćeni u prolazu, poput dadaističke priče, ili makar ono od njih ono što probije slušalice, ispredaju mrežu koja podrhtava od vibracija koje se u koncentričnim krugovima prelivaju na okolne ulice.

Ne smeta mi kiša nedeljom.

Preludijum za ono što nazivamo rutinom između ponedeljka i petka. Ono što se gura daleko teže nego natovarena kolica za pijacu do šestog sprata kad lift ne radi.

Nisam više fan trećeg kondicionala. Uzela sam najbolje.

Najbolje je još tu. Vozi polako kao blagi mamurluk i neprospavana noć. Kao pogled uhvaćen perifernim vidom.

Kelvini pred kišu izoštre sliku, osvetle je onako kako volim da se sećam svega.

Ono najbolje je još tu. Nije otišlo nigde.

Samo se primirilo, čekajući kišu da preraste u bujicu.

Ne znam koliko vremena je prošlo, ali sneg na stazi ispod mene se prilično otopio i mogla sam da osetim kako skijaške pantalone polako propuštaju.

27. februar. Pre skoro dve godine. Bansko. Bugarska. Nekoliko stotina metara od vrha. Nepoznata udaljenost do cilja. Skoro pa pola 5. Žičare uskoro neće raditi. A neizbežno će početi da pada mrak.

U očaju ne postoji osećaj za vreme. Sekunde mogu prolaziti kao time lapse u dokumentarcu. Jednako tako, mogu se činiti kao sati.

So od suza mi je pošteno izgrizla gornju usnu i obraze na kojima je vidljiv stajao usečen trag od naočara. Njih sam podigla na kacigu, otkačivši sigurnosni kaiš za koji mi se činilo da će me ugušiti. U svojoj trideset šestoj sam sedela pokraj staze, sa skijama i štapovima odloženim bliže četinarima, podignutih kolena, lica zarivenog u šake. Rukavice su virile svaka iz svog pripadajućeg džepa, propisno natopljene, što od snega koji sam u besu zahvatala razbacujući ga oko sebe, što od oznojenih dlanova.

I, šta sad?

Cilj se pružao ispred mene nadole. Strmo nadole. Skijaško selo delovalo je kao da sam ga frejmovala iz helikoptera.

Proklinjala sam grafičkog dizajnera koji je na mapi staza ucrtavao boje po kojima se razlikuju lake od srednje teških i teških staza. Očigledno su to dali nekome ko je ili daltonista ili nikada nije bio početnik. Njegova i moja plava su se razlikovale u onoj meri u kojoj (navodno) muškarci ne razlikuju spektar nijansi ljubičaste od ružičaste.

Okrenula sam se unazad i spazila instruktora skijanja. Bez polaznika. Počela sam mahnito da mašem, moleći ga da stane.

Zastao je.

„Ne znam kako ću dole. Uzela sam pogrešnu žičaru. A uskoro pada mrak.”

– Ne mogu da ti pomognem. Uzmi skije i štapove, pa tako kako si krenula – na guzici.

Na engleskom je to zvučalo „on your butt“. Možda bi više saosećanja pokazao da sam mu se obratila na srpskom.

„Koliko ima do dole?“

– Oko dva kilometra.

Otperjao je dalje u full brzini. Na Kopu ili Jahorini tako nešto je nemoguće. Tamo uskaču i kad treba i kad ne treba.

Prepuštena sama sebi, i dalje bez ikakve ideje kako ću se do mraka dovući do skijaškog sela, ljuta na sebe što nisam guglala koje zverke naseljavaju čestar oko staza, čuh ženski glas. Britanski naglasak.

„Hej, jesi OK?“

– Ne baš. Pogrešna staza.

„Hajde, ustaj, pa polako. I ja sam se izgubila. Ostala bih sa tobom, ali ni sama ne znam koliko će mi trebati.“

– Srećno. I hvala što ste bar stali.

I onda sam krenula. „On my butt“. Sa skijama i štapovima položenim vodoravno u rukama.

Nakon dvadeset minuta i velike strmine mi se učinilo da bih mogla da probam. Da stanem ponovo na skije.

Samo lagano. Levi, desni plug. Da kočiš – znaš.

U jednom delu staza zavija kroz četinare, mogla sam da se pustim. Biće OK. Ja ću biti OK.

I onda su se preda mnom razlili lentikularni oblaci. Onakvi kakve često pretražujem na internetu iznad Fudžija u Japanu. Dobro, manje impozantni, da ne preterujem. Ali, svakako prvi koje sam videla uživo.

I tako, kad ne znam kako ću i šta ću, pokrenem se. Iz mrtve tačke. Nagrižene gornje usne i obraza, lica zarivenog u šake. Makar “on my butt”. Makar jedan korak. Onaj kokošiji. Koji ne menja ništa. Osim možda perspektive.

I onda, par koraka dalje, kad postanem svesna toga da sam se pokrenula, preda mnom se razliju lentikularni oblaci nad Pirinom. Daleko od toga da bude odmah bolje. Samo lepše.

Daleko od toga da ne gledam u nebo. Ispratim tu i tamo šta rade “naši i njihovi” u svemiru. Svetlosnim godinama daleko da nisam nikad zaželela želju sredinom avgusta kad se zaigraju Perseide. Imala sam sreću, pa sam ih prethodne dve godine gledala iznad pučine u predgrađu malog turističkog mesta, predgrađu na litici do kog ne dopiru žamor ni svetlost ovozemaljskog.

Videti zemlju i nebo – u jednostavnosti, vrlina je kojoj se divim kod vojvođanskih paora, onih sa šeširima, što vešto upravljaju kombajnom i bez ikakvog obzira sa njive uleću na magistralni put.

Videti more i nebo – onakvim kakvi jesu, vrlina je kojoj se divim kod lokalnih ribara koji će taverni isporučiti ono što su tog dana upecali. Ništa više od toga. Mesta na kojima ne postoji odštampan i ukoričen meni, već konobar iz glave ili dovikujući se preko ulice sa kolegom proverava šta je preostalo.

Mesta u kojima nađeš rupu od cigarete na kariranom stolnjaku, koja imaju domaće vino, u kom na dnu čaše osetiš znoj i ožuljane dlanove radnika opaljenog od sunca, koji je rezao grozdove, uzdišući s vremena na vreme, bacajući pogled u daljinu, kao da ga tamo čeka neko koga je on sam dugo čekao.

Od svih tih svetova van ovog koji opažam čulima, užarenih lopti i mračnih gospodara večite zime i mraka, postoji jedan. Paralelni. Rukom neopipljiv. Oku nevidljiv.

Kad mogu, ne pratim vesti. Ne palim TV. U tišini vrteći u glavi akorde, ispitujući sluh do krajnjih granica, razdvajajući instrumente i prateći pojedinačno njihove linije od početka do kraja pesme. I onda ponovo, neki drugi instrument ili vokal.

Lavirintom dugih hodnika dolazim do vrata koja otvaram kad sam u posebnom štimungu. Mora da se žmuri, nema druge. Da se isključi. Nekad pobegne, nekad izbegne.

U tom svetu vidim slonove u slobodnom trku negde u Africi, van rezervata. Dodirujem sekvoju negde u Americi, sežući pogledom u beskraj ne bih li joj dotakla vrh. Jedem špagete napolitana u gradu u kom nisam nikad bila. Vozim kanu okružena ledenim santama Antarktika poput glavne junakinje filma “Gde si pošla, Bernadet”. Slažem ležaljke nakon napornog dana usred turističke sezone na plaži Lihadonisija, na Eviji.

I sve je u meni – i vojvođanski paor koji vozi kombajn izlećući sa njive na magistralni put bez ikakvog obzira i radnik opaljen od sunca, ožuljanih jagodica na prstima koji skuplja grozdove od kojih će se praviti domaće vino, uzdišući s vremena na vreme, bacajući pogled u daljinu, kao da ga tamo čeka neko koga je on sam dugo čekao.

Hyperthymesia je nauci prilično nepoznat fenomen, ukratko – superiorno autobiografsko pamćenje. Ljudi koji poseduju ovaj, za pojedine – super talenat, pamte abnormalno velike količine informacija iz sopstvenog bivstvovanja. Svoja sećanja opisuju kao “nekontrolisane asocijacije”, pomahnitale bioelektrične impulse koji ispituju granice mogućeg i zacrtanog unutar sinapsi.

Mozak je jedan solidan PC. Moj je jedno solidno smaralo. Bez ikakvih filtera za ulaz informacija skladištim brojeve, datume, dejtove, spiskove, karte, pamtim rečenice iz dokumentaraca koje puštaju na National Geographic i na Discovery kanalu dok su još ličili na nešto – poput toga kako na svetu postoji 26 vrsta barakuda, i da one manje žive u jatima, ali velike, poput “najveće barakude” vole da love same….

Važno i nevažno, sve na jednom mestu. U jednom brlogu u kom intuitivno grabim ono od čega mi se šire zenice.

Dalje, pamtim imena likova iz filmova, replike, solidna sam pesmarica i onih stvari koje pokupim u prolazu, bez pasioniranog slušanja, pamtim toponime na jezicima koje nisam progovorila. Sa imenima imam problem, priznajem, osim onih koje mogu da predvidim i pre nego što se upoznamo. Pamtim šta je ko kad nosio kad se tamo, znaš već gde, pričalo o tome i tome, a taj neko je na ono što je neko rekao imao komentar taj i taj.

Prokletstvo ili blagoslov, kako se uzme. Vremenom sam se uštampala u ulogu hodajućeg spomenara.

Volim Excel, volim red. OCD, koji manje ili više provejava u odnosu na spoljni svet, nagoni me da na svom ličnom desktopu napravim red. I onda slažem foldere. Informacije sadržane u sećanjima u tim folderima spakovane su kao beskraj žutih lepljivaca, onih poruka koje ostavljaš na radnom stolu ili frižideru. Uredno složene, ne po alfabetu, već po nekoj i meni samoj nedokučivoj liniji asocijacija.

U razgovoru mi se često desi da se suočim sa nerazumevanjem kakve veze to što sam rekla ima sa bilo čim o čemu se trenutno priča. Pokušavala sam nebrojano puta da zaskočim misli, iz zasede i objasnim kako postoji jasna, doduše posredna asocijacija. Bezuspešno.

Malware koji čuči u onom delu neistraženog sivog prostranstva u mojoj glavi kao da na nekoj zastareloj telefonskoj centrali proizvoljno ubada u džekove naizgled pogrešnih linija.

E, sad, na intuitivnom nivou i u tome postoji neki red. I daleko je od greške.

Sa slobodnim vremenom, neopterećenim trivijalnostima i iznuđenim rutinskim zadacima na dnevnom nivou, pogledam na desktop. Onaj lični. Ne kompjuterski. U bespreglednom nizu lepljivaca tražim one koje mi znače.

I da, taj lični algoritam jeste teret, lični prtljag. Od kog se ne beži, koji se vuče sa sobom na kojim god meridijanima i u kojim god vremenskim odrednicama. U isto vreme, to je moja super moć.

Jer, čuću na radiju reči neke pesme, puštene iz studija na shuffle, a zatim dolaze preskačući hiljade koraka boje i senke, koje onda trigeruju miris negde pri vrhu nozdrva, i tu su onda u nemerljivim delovima frejma i dodir i drhtaj koji je izazvao.

I proživljavaću sve ponovo, kao da je prvi put. I kao da je sad.