Lat. Lavandula, rasprostranjena od Evrope preko severne i istočne Afrike, Mediterana, jugozapadne Azije, Kine do jugoistočne Indije. Začinska i ukrasna biljka opojnog mirisa.

Pokisla sam kao miš. Na balkonu spasavajući saksije cveća. Onu sa muškatlom vetar je vitlao po balkonu istresavši iz nje zemlju, koju je kiša natopila i napravila od nje kašu po kojoj sam gazila u japankama. Sa sedmog sprata, bez ulične rasvete, zemlja i nebo su se spojili u jedno. Teget ambis, čiju bi monotoniju na svakih par sekundi razbila munja.

Kao sumanuta sam trčala sa jednog na drugi balkon da spasim šta se spasti može. Keramička terakot saksija je stajala nemo i nepomično. Lavanda u njoj se njihala, polegla što je više mogla, potčinila se i pokorila, ispuštajući za nju možda poslednji etar. Jedini i prvi pupoljak još je bio tu, ali stabljika na kojoj je stajao već je dodirivala pod.  

Uzela sam saksiju u ruke i pomislila – da li je moguće? Da ovako skonča. Iznikla je pre dve godine iz semena. Tvrdoglavo je puštala stabljike i grane, ali ne i cvet, terajući inat valjda.

Lavanda. Miris iz bakinog ormara. Jak, sladunjav toliko da štipa nozdrve. To je prvo sećanje na lavandu koje pamtim. Svako sledeće sećanje je na more. Miris koji za sobom povlači sve ostalo – iglice od bora koje se zavlače među prste na nogama, pesak, stene, slano, oguljen vrh nosa.

Neka druga paralela koju živim na dah. Poput prostorije u kući, koja po enterijeru odudara od svih ostalih. Soba u koju se ne ulazi, u kojoj su složena sećanja po abecednom redu. Svi oni snovi koje nisam upamtila. Svi zapisi iz dnevnika koji nisam vodila. Sve ono što se plašim da poželim.

Lavanda je na sigurnom. Prenoćila je u zatvorenom. Na hodniku. Pustiće i taj cvet. U zahvalnost za spasen život. Moj komad mora u betonskoj džungli.