Noć pred povratak kući nisam dobro spavala. Prvo, zbog toga što mi se sa Evije nije išlo nigde. Drugo, blagi opsesivno-kompulsivni poremećaj je uzeo maha, pa sam zamišljala zaboravljene vredne stvari ispod kreveta, u fiokama, na terasi, kako ih spremačica sutra nakon što napustimo sobu baca, samo zato što nisam još jednom, za svaki slučaj, sve pregledala. Treće, na mahove me je presecao tinjajući bol na jagodicama prstiju. Mikroskopski sitne zaostale bodlje od kaktusa, čiji sam pelcer bila rešena da ponesem kao suvenir.

Apartman je smešten u vili na samoj litici, na obodu grada. More ne miruje tu noć. Mesečina je. Ako bi čovek izašao na terasu, mogao bi jasno da vidi čamce lokalnih ribara kako se ljuljaju na površini, vešto izbegavajući stene. Odnekud, iz daljine dopiru basovi neke stvari koju, srećom, ne prepoznajem.

Iz sna me konačno budi sve jači bol u desnoj ruci. Bodlja koja se krvnički zarila ispod nokta. Zaslužena kazna.

Tako budna, ležim na leđima, sa rukama na stomaku i gledam u plafon. Nisam sigurna da vidim bilo šta osim štrafte koju je Mesec napravio kroz delom razmaknutu zavesu.

Možda nije trebalo tako. Praktično sam iščupala biljku. U sebičnoj nameri da ponesem deo ostrva sa sobom. Iz zemlje u kojoj su plaže javno dobro.

Mesto sa kog sam ga uzela osunčano je tokom celog dana. Kaktusi dostižu visinu i do metar i po i svaki cveta. 

Po povratku u Beograd, dugo sam spavala. Na stolu u dnevnoj sobi čekao me je kaktus. Pažljivo upakovan u papir. Na mestu gde je bio povezan sa telom, stajala je obmotana vlažna maramica. Činilo se da mu ništa ne fali. Za njega sam odabrala najlepšu saksiju. Uz dodatnih par bodlji, konačno je zasađen. U zemlju oko njega poređala sam par školjki i jedan kamen sa plaže na koju je gledao. 

Nakon toga, jedno vreme nisam ga uopšte gledala. Ni on nije ostao dužan. Mirovao je. Hibernirao. Nit živ, nit mrtav.

Otrgnut, silom, i doveden negde gde nije njegovo mesto, ni njegovo vreme. 

Sa prvim danima proleća pustio je izdanak. Sa prvim danima leta – još jedan. Možda mu se ipak sviđa ovde. Ili sam ga u međuvremenu razmazila, pa je tako dobio mesto na terasi odakle puca pogled na krovove zgrada i na kome uvek ima sunca.