Osamnaest godina u Beogradu. Ta krnja rečenica stajala je usamljena sigurno pola sata na praznom listu worda, dok su se o nju odbijale asocijacije i misli poput rascepkanih atoma. Šta prikačiti, za šta vezati, koja sećanja prizvati?

Grad.

Da li ima dušu? Sopstvenu ličnost? Karakter? Ili je to samo skup sećanja, mesta na kojima smo donosili odluke, na kojima smo se ljubili, svađali, kisnuli, znojili se, bili i poletni, i slomljeni, i srećni i besni?

Počelo je na raskrsnici Dušanove i Kneginje Ljubice (u to vreme mislim da je to bilo parče Zmaj Jovine). Odatle sam krenula na polaganje prijemnog. Donela odluku. Delovalo je zauvek. To je to.

Ređaju se mesta i ulice u kojima sam živela. Od Patrisa Lumumbe, Studenjaka, Lole, Borislava Pekića (tada Malajnička), Alekse Nenadovića, Internacionalnih brigada, sve do Banovog brda.

Svako od tih mesta imalo je svoju priču. Moju priču. Još nepodeljenu. Sačuvanu u nesređenim folderima u glavi.

Mesta na kojima sam radila. Okolnih kafana i kafića od kojih su mnoge promenile vlasnika ili su trajno nestale. Mesta na koja sam izlazila. Ljudi koje sam sretala. Slučajno i namerno.

Vikendi su na prvoj godini u studentskom domu „Patris“ bili vrlo čamotni. Većina studenata bi otišla kući. Sa grejanjem bez kog se te zime 2002/2003. živelo po nekoliko dana dok smo grejalice krijumčarili kao tobož zabranjenu robu, znala sam da se dobro obučem, nabijem kapu preko obrva, obmotam šalom i vozam gradskim prevozom. Da upoznajem grad sa mapom u rukama. Mislim da je još imam, sa mrljama od crvene hemijske kojom sam obeležavala neka mesta.

Uđem u neki bus, vozam se do poslednje stanice, pa nazad. I tako dok se mapa nije zacrvenela.

Kad se umorim ili kada postane isuviše hladno, sednem u Grinet u Nušićevoj i ispijam dugo crnu moku. Maštam da pišem, da putujem, da vidim ulice Londona, Napulja, Buenos Ajresa, Kaira, Šangaja. Zamišljam svoj život za deset, petnaest, osamnaest godina, ako hoćete. Tapete u Grinetu u Nušićevoj su mi se jasno ucrtale u mozak. Kao orijentir.

Ništa na kraju nije ispalo onako kako sam zamišljala. Neke stvari su ispale bolje, neke gore. Desio se život.

Pokušala sam da budem ja – ja na drugim mestima. Nije išlo. Iako mi se iz Beograda i danas odlazi nekud. Iako penzionerske dane zamišljam negde u Vojvodini, na salašu ili u kući na moru, grčkom, sa ovih stotinak reči koje sam naučila u proteklih mesec dana.

Po povratku iz Abu Dabija, Grinet u Nušićevoj bio je jedno od prvih mesta na koje sam se vratila. Tapete su još bile tamo. Išla sam u duge šetnje, pretvarajući se da sam turista. Pokušavala da Beograd gledam njihovim očima. Da ga ne uzmem zdravo za gotovo. Da mu nađem skrivene lepote pored mana koje nije skrivao šminkom.

Čujem – izmeštaju Stari savski most. Pobednik je otišao na reparaciju. Drveće na Kalemegdanu je podnelo svoju žrtvu.

Svaki put kada uzmem kafu za poneti u malom Grinet lokalu u Nušićevoj molim ih da ne menjaju tapete, jer su one možda jedina stvar koja se za ovih osamnaest godina nije promenila.

Nisam pustila korenje, poput platana u Dušanovoj. Ne još. Svaki dan donosim odluku da ostanem u Beogradu. I živim sa tom odlukom. Život po mojim pravilima, u mojoj režiji. U njegovoj scenografiji. Dok ne bude drugačije. Ili dok se ne desi život.