Velike oluje dolaze nenajavljene. Podmuklo, iza leđa, noseći gradonosne oblake. Noseći poplave. Tome me je naučilo ovo leto.

Privremeno zahlađenje uz povremene pljuskove u vreme kada je to očekivano pretvorilo se u preludijum velikog potopa. Meteorolozi uostalom nikad ne snose odgovornost za greške koje prave u svom poslu. Nevreme me je zateklo me bez protivrgradnih raketa, gard koji ne spuštam nije mi pomogao. Poput izverziranog neprijatelja, koristeći taktiku izbrušenu vremenom, oluja je napala s leđa. Tu gard ne pomaže. Ni šesto čulo.

Velika oluja došla je nenajavljena i na Tajlandu.

Neka ostane zapisano da je 10. jula ovog leta gospodnjeg spaseno svih dvanaest dečaka iz pećine na Tajlandu, nakon što su sedamnaest dana iščekivali najgore. Dvanaest dečaka od kojih većina ne zna da pliva je ronilo. Uprkos svim šansama. Uz pomoć i podršku, sigurno. Ali, ono najteže – da se puste i zagnjure, izguraju i izrone – morali su sami. To niko nije mogao umesto njih.

Velike oluje uzimaju žrtve. Ova tajlandska uzela je spasioca, koji je proizveo efekat leptira i možda omogućio ovaj hepi end. Pećina je moguće sada puna vode, mutne, blatnjave, preteći jake i uzburkane. Vode koja pravi virove dok joj prkose metuzalemski stalaktiti i stalagmiti.

*

Velike oluje dolaze nenajavljene. Podmuklo, iza leđa, noseći gradonosne oblake. Noseći poplave. Tome me je naučilo ovo leto. I nije bitno da li si u pećini, 4 kilometra daleko od izlaza ili u gradu, na kopnu, gde sve vrvi od života i ljudi. Kada naiđu velike oluje, možda je najbolje pustiti se, kao pri slobodnom padu. Bez zaštitne mreže, bez ograde. I trenutak, kao uostalom sve – prođe.

Ovo je moj slobodan pad. I šta ja znam, učim s godinama. Pusti i popusti. Otpor velikoj sili, potopu ili nesreći uzaludan je. Oluje dođu i prođu, sreća je ako ljudi ostanu. To je najvažnije. Al, ostanu čvršći i pametniji nego što su bili. Neki od njih nauče i da rone. A talas ili struja ispod površine onda postanu samo velika količina vode.