Beograd i ja nismo lepo počeli. Nikada to nije bila od onih ljubavnih priča „na prvi pogled, na prvu loptu“.

Kada sam sa koferčinom sopstvene težine prošla čuvenom Balkanskom ulicom, pa zatim isti vukla sa obe ruke Kameničkom ulicom, došavši u velegrad sa namerom da završim studije, za mene je Beograd bio sve samo ne „beo“, bio je samo jedna stepenica, usputna stanica, na kojoj ću se zadržati četiri godine i ni tren više. Na istom sam mestu, pola svog života, već ili tek, kako se uzme.

Gradove sam oduvek zamišljala kao bića, koja su kroz svoje vekovno postojanje iz jedne u drugu reinkaranciju uzimali različite oblike iskustva i duha. Beograd je u mojoj glavi upravo bio uzeo reinkarnaciju krmače, koja, u svoj svojoj gramzivosti i nehajnosti, ne pazi i u stanju je da zgnječi sosptevene mladunce. Bez uvrede. Ni za Beograd, ni za krmaču.

U pozi prirodnog garda, tog, svog prvog dana života u Beogradu, bilo mi je jasno da može biti samo jedno od dva – ili ću ja njega pokoriti oštrim, kadetskim korakom, ili će on mene sažvakati i ispljunuti. To mu nije bilo strano. Nisam računala na to da će me te 2002. godine, posle izuzetno hladne zime, sa temperaturama i do -20 stepeni, omađijati. Nisam računala na april.

Zaljubili smo se jedno u drugo, Beograd i ja negde, baš u to proleće, tog aprila. Udisali smo tu opijenost, zaboravivši – on na svoju bahatost, ja na svoju gordost. Tepala sam mu i izmišljala nadimke. Jedan – Begeš – je opstao do danas. Poput tek otkrivenih ljubavnika, bili smo u zanosu i očarano posmatrali svoj odraz jedno u drugom. I sve je teklo tako razorno strastveno, fatalistički, a opet nekako uštimano i fino. Bez suvišnih pitanja, svakodnevnih trivijalnosti, nesporazuma. U tom davanju bilo je nečeg nevinog i negde baš tada je opravdao svoje ime.

Godine su dodavale njemu po neki užasni, urbanistički potpuno neprihvatljiv kompleks, oduzimale mu snagu i trošile ga i krckale kao bajat orah, meni su dodale pokoju boru, sedu i blagi neurotični sindrom, koji krasi žene iz Almodovarovih filmova.

Bilo je dana kada se uopšte nismo razumeli i kada sam noćima zamišljala sebe na hiljadu i jednoj drugoj lokaciji. Kofer, izlizan od seljakanja po stanovima, zamenjen je 2014. novim i na aerodromu sam, posle preplakanih noći, rekla odlučno zbogom. Tada sam mislila da ćemo se viđati u prolazu i da ćemo posle nekog vremena jedno drugom, prirodno, postati stranci. Po konačnom povratku u Beograd, koji je bio „i milom, i silom“ nakon samo godinu dana, on i ja nikada više nismo propričali istim jezikom. Sve mi je kod njega smetalo. Posle dugih, iscrpljujućih svađa, samo smo okrenuli leđa jedno drugom i tad je nastupio Hladni rat. I tišina. Motrila sam pažljivo na njega, hvatala mu greške u koracima, kao što sam ubeđena da je i on to isto činio meni. Prepustila sam se, ponovo ne računajući na april.

I onda sam se ponovo zaljubila. Uprkos svemu. Idemo polako, korak po korak. Sve što smo imali ružno, već je izrečeno i arhivirano. Ovo je ljubav iz početka. Jedino što ne moramo ponovo da se upoznajemo.

Iako mi duša često sanja poneki drugi grad, koji mi je šmekerski namignuo u prolazu, i dok se pitam da li bih možda negde tamo, bila srećnija, osećam da sad nikako nije momenat da ga napustim zauvek. Ne sad. Kad je ranjiv, bolan, siv i siromašan. A i nikada ne bih mogla to da učinim u aprilu.