„Na kraju krajeva, šta uopšte možemo dobiti ukoliko se zauvek budemo osvrtali i krivili sebe zbog toga što nam život nije ispao baš onakav kakav smo zamišljali?“

Kazuo Išiguro, „Ostaci dana“ (1989)

 

Mali, turistički primorski gradić Loutra Edipsos (Banja Edipsos) nalazi se na severu ostrva Evia u Grčkoj. Ponosno izlazi na Egejsko more i okružen je planinskim vencem sa kog je, kako legenda kaže – čuveni Herkules bacio svog slugu Lihasa, jer mu je ovaj doneo košulju premazanu otrovom, poklon od jedne od Herkulesovih žena zbog načinjene preljube.

Pomalo zapostavljeno mestašce, u onoj meri u kojoj će tek svaki peti turista znati da je Evia drugo najveće grčko ostrvo, Edipsos je stalni dom za oko hiljadu meštana, koji potvrđuju da su  crno-bele fotografije u izlogu jedine fotografske radnje autentične i da tamo zaista zna da padne sneg.

U prošlom veku, ovo mesto bilo je letovalište bogatih i slavnih, internet vrvi od podataka da su se u termalnim vodama ove primorske banje okupali Vinston Čerčil, Merilin Monro, Marija Kalas, Aristotel Onazis i hiljade drugih koji nisu dospeli na top listu popularnosti.

 

Danas, hiljade grčkih penzionera dolazi ovde od proleća do jeseni i o trošku države leči hroničnu kostobolju i reumu u termalnim bazenima koje je u kamenu izdubila vrela voda. Besplatan boravak platili su svojim radnim vekom, sada zasluženo odmaraju.

Preko dana su po ceo dan u vodi, sa šeširima, u plićaku, u grupicama. Neko sa šlaufom, neko sa „mišićima“, neko bez. Gotovo svi na nogama imaju gumene sandale poput onih koje je proizvodila Jugoplastika. Čista je voda, ima i ježeva, pa zbog toga.

A onda dođe suton, kada se još nije smrklo, a nije ni dan. Vakuum neposredno pred paljenje ulične rasvete koja će odsvirati preludijum u noć. Paradoks vremena u kom se sve čini mogućim i nemogućim. Ostaci dana koje možeš skupiti poput mrvica sa stola, ostaci dana koji klize kroz prste kao pesak.

To i takvo vreme grčki penzioneri presede na klupama na šetalištu, tik uz more. Neki odćute, neki međusobno razgovaraju o dobrim starim vremenima, komentarišu omladinu, u podsvesti možda svode neke svoje račune. I smeju se.

Deluju srećno. Da znam grčki, pitala bih ih. A možda njihova lica nekim univerzalnim nemim jezikom daju bolji odgovor od par rečenica.

More kao more. Uvek je lepo. Grčka kao Grčka. Uvek deluje svoje i slobodno.

Ušla sam u rođendansku nedelju. Pre trideset pet godina te sredine oktobra padao je sneg. Koliko god sabirala i oduzimala te neke intimne račune, meni je samo jedna misao u glavi – kako izgleda sneg u Edipsosu. Pogled na more zimi, sa klupe sa koje su se letos smejali grčki penzioneri.

To je ono što želim za ovaj rođendan. Ostatke dana bolje od samog dana.