„Šta radiš to, Mila?“, mama je skoro viknula, očigledno zabrinuta za moje mentalno zdravlje.

Moji su me dovezli za vikend nazad iz Subotice nakon kratkog godišnjeg odmora. Posle raspakivanja i kafe, uzela sam kamen u ruku, kamen grubih, oštrih ivica, crn, koji bi izdaleka mogao izgledati i kao grumen uglja, i prinela nosu, pokušavajući da mu uhvatim miris.

„Mirišem more“, odgovorila sam.

„Svašta s tobom, sine“.

Kamen je vulkanskog porekla, sa plaže Lihadonisija na Eviji, grčkih Sejšela, kako ga lokalci prodaju turistima. Pitomi, sitni pesak presecaju stene i nepravilno razbacane gromade crnog kamena, zbog kog su mi stopala krvarila pri svakom povratku sa plaže.

U pukotinama su ostali tragovi kristala soli, koji bi se presijavali kad bih kamen posmatrala pod svetiljkom. Kamen stoji na radnom stolu. Kada mi je potrebna strateška pauza tokom posla, uzmem ga u ruku i mirišem. Takođe kad se osetim slabom ili nedostojnom izazova koji stoje preda mnom. Jeftin štos, poput onog u knjigama za samopomoć.

Kao da je važno? Bitno da radi.

Taj kamen koji sam, priznajem, potpuno bespravno i sebično ponela sa sobom, moja je vremenska mašina. Suvenir koji ima moć. Da me izmesti. U paralelnu dimenziju sećanja, ne nužno direktno povezanu sa mestom sa kog sam ga uzela.

Za razliku od suvenira, koji su, osim ako nisu jestivi i podložni vremenskim uticajima, nepromenljivi, sećanja trpe stalnu promenu, u odnosu na značenje koje smo im svesno ili podsvesno pripisali. S vremenom im dodajemo filtere, neka s  protokom vremena potpuno izblede, nekima dodamo boju, retuširamo, praveći savršenu hiper-realističnu reprodukciju toga kakvi smo nekad, sami ili sa nekim, bili. I uvek u odnosu na ono što smo osećali.

Sećanja postoje i bez suvenira. Ta su najjača. Bez vremenska mašine koja bi nam osvetlila neuronske sinapse, ipak opstaju poput vulkanskog kamenja na Lihadonisiji. Nepromenjeni. Isti kao posle erupcije.