Prodavali su se nekad, devedestih, u knjižarama mirišljavi blokčići, jeftina zamena za sličice kojih tad nije bilo. U tri veličine, najmanji je bio zgodan, jer je stajao u unutrašnji džep, zajedno sa patenticom sa gumicom na kraju. Krenem tako, u „simod“ patikama sa čičkom, pertle su mi zadavale velike muke, pošto nisam mogla da dohvatim stopala… Tri stepenika, dvorište, kapija, teška od gvožđa, i napolju sam. Imam celo poslepodne za svoj mali ritual. Put do prabake. Na drugom kraju grada. Počinjem da brojim još od vrata, Jedan, dva, tri, četiri… Pazim da koraci budu ravnomerni i približno isti, kako se ne bi poremetila računica. I strogo pazim da ne stanem na crtu na trotoaru, da mi ništa ne poremeti koncentraciju. Brojim sve vreme. Koraci na pešačkom postaju veći, da se zaobiđu bele pruge zebre. Brojim. Pazim. Ako se desi da omanem negde, moraću da čekam do sledeće šetnje.

 

 

Nadam se da neću sresti nikog, i brojim. Pomislim kako je dobro što imam patike na čičak, jer bi mi se sigurno odvezala pertla. Sveže je, miriše na kišu koja tek što je pala, zastanem, zažmurim i udahnem. Idemo dalje. Brojim. Stižem do bakine zgrade i pre nego što pritisnem zvono na interfonu, vadim blokčić sa mirišljavim stranicama i upisujem broj koraka – O. Price – S.V. Čiče = 5596 koraka. Pogledam u tabelu, dvadesetak koraka više nego prošli put. A razdaljina ista.

Kada je došla fizika u šestom, sve je postalo nekako dosadno, predvidljivo. Počele su da nestaju magije, izmišljeni svetovi i mitovi. Došli su etaloni, metri, centimetri, ubrzanja, sile, došao je čitav jedan svet i srušio postojeći. Srušio sate i sate maštanja, srušio i neke ozbiljne dečije teorije, srušio logiku postojanja i smisla svega.

Pre par dana saznala sam da je Tesla brojao korake. Ne znam da li sam se više obradovala ili uplašila. U svom nagonu ka savršenstvu išla sam najdalje što sam mogla. Do blagog opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Ali, ono što sam naučila o savršenstvu staje u svega nekoliko rečenica. Znam da savršenstvo ne postoji, ali sve i da postoji, ne bi ga izmislila fizika. I izgledalo bi tačno ovako – kao Mesec, kao Mone, kao magic hour, kao miris pokošene trave, kao miks zelene i plave, sveže, neukaljano, kao dečiji koraci koji se broje, i kao „simod“ patike na čičak koje ne staju na crtu.