Na moru sam ispod površine vode više nego iznad. Ronim valjda otkad znam da plivam. A to je od četvrte godine. Ronim obično, bez naočara, maske, opreme… Ima tu štos sa guranjem mehurića vazduha kroz nos. To se ne radi čim zaroniš, već pustiš neko vreme, i tek kad treba da izroniš, počneš da izbacuješ vazduh iz pluća. Nekad preteram, pa se pri površini borim za svaki kubni milimetar kiseonika. Nekad ne procenim dobro ili ispitujem granice izdržljivosti, pa mi uđe voda u nos.

Nekad posegnem za ljušturom školjke ili kamenčićem, precenim se, bílo zatutnji negde kod slepoočnica, pa posle dva dana umišljam da slabije čujem.

Nije me strah dubine. Ni plavetnila. Ni veličine. U vodi se ne plašim ničega. Ne postoji ništa drugo. Samo ti i duboka slana voda. I kad zaroniš pa držiš dah, to je kao kad skeniraš sve što boli, sve što nedostaje, sve što je suvišno. I onda ga, uz izranjanje, izbaciš u mehurićima kroz nos.

Najgore je kad roniš na suvo. Ja tada ćutim. I dišem plitko, toliko plitko da skoro i ne dišem. A to nešto što držiš kao knedlu u grlu, sve što misliš da nije ispravno i da je moglo drugačije, sve pogrešno što si rekao i ono ispravno što nisi, i sve što je moglo, a nije i sve što nije moralo, a jeste, pokušava da isplovi sa mehurićima. A nikako da ispliva.

Onda zaroniš u to plaventilo, zadržiš dah, skupiš sve to, rasporediš u alveole i u jednom savršeno sinhronizovanom ropcu izbaciš napolje. I udahneš čisto. I onda opet možeš da budeš ti. Veličanstveno sam sa sobom. U dubokoj slanoj vodi. Jer, ako pobediš sebe, pobedio si sve. Baš kao u Velikom plavetnilu.