Ne znam koliko vremena je prošlo, ali sneg na stazi ispod mene se prilično otopio i mogla sam da osetim kako skijaške pantalone polako propuštaju.

27. februar. Pre skoro dve godine. Bansko. Bugarska. Nekoliko stotina metara od vrha. Nepoznata udaljenost do cilja. Skoro pa pola 5. Žičare uskoro neće raditi. A neizbežno će početi da pada mrak.

U očaju ne postoji osećaj za vreme. Sekunde mogu prolaziti kao time lapse u dokumentarcu. Jednako tako, mogu se činiti kao sati.

So od suza mi je pošteno izgrizla gornju usnu i obraze na kojima je vidljiv stajao usečen trag od naočara. Njih sam podigla na kacigu, otkačivši sigurnosni kaiš za koji mi se činilo da će me ugušiti. U svojoj trideset šestoj sam sedela pokraj staze, sa skijama i štapovima odloženim bliže četinarima, podignutih kolena, lica zarivenog u šake. Rukavice su virile svaka iz svog pripadajućeg džepa, propisno natopljene, što od snega koji sam u besu zahvatala razbacujući ga oko sebe, što od oznojenih dlanova.

I, šta sad?

Cilj se pružao ispred mene nadole. Strmo nadole. Skijaško selo delovalo je kao da sam ga frejmovala iz helikoptera.

Proklinjala sam grafičkog dizajnera koji je na mapi staza ucrtavao boje po kojima se razlikuju lake od srednje teških i teških staza. Očigledno su to dali nekome ko je ili daltonista ili nikada nije bio početnik. Njegova i moja plava su se razlikovale u onoj meri u kojoj (navodno) muškarci ne razlikuju spektar nijansi ljubičaste od ružičaste.

Okrenula sam se unazad i spazila instruktora skijanja. Bez polaznika. Počela sam mahnito da mašem, moleći ga da stane.

Zastao je.

„Ne znam kako ću dole. Uzela sam pogrešnu žičaru. A uskoro pada mrak.”

– Ne mogu da ti pomognem. Uzmi skije i štapove, pa tako kako si krenula – na guzici.

Na engleskom je to zvučalo „on your butt“. Možda bi više saosećanja pokazao da sam mu se obratila na srpskom.

„Koliko ima do dole?“

– Oko dva kilometra.

Otperjao je dalje u full brzini. Na Kopu ili Jahorini tako nešto je nemoguće. Tamo uskaču i kad treba i kad ne treba.

Prepuštena sama sebi, i dalje bez ikakve ideje kako ću se do mraka dovući do skijaškog sela, ljuta na sebe što nisam guglala koje zverke naseljavaju čestar oko staza, čuh ženski glas. Britanski naglasak.

„Hej, jesi OK?“

– Ne baš. Pogrešna staza.

„Hajde, ustaj, pa polako. I ja sam se izgubila. Ostala bih sa tobom, ali ni sama ne znam koliko će mi trebati.“

– Srećno. I hvala što ste bar stali.

I onda sam krenula. „On my butt“. Sa skijama i štapovima položenim vodoravno u rukama.

Nakon dvadeset minuta i velike strmine mi se učinilo da bih mogla da probam. Da stanem ponovo na skije.

Samo lagano. Levi, desni plug. Da kočiš – znaš.

U jednom delu staza zavija kroz četinare, mogla sam da se pustim. Biće OK. Ja ću biti OK.

I onda su se preda mnom razlili lentikularni oblaci. Onakvi kakve često pretražujem na internetu iznad Fudžija u Japanu. Dobro, manje impozantni, da ne preterujem. Ali, svakako prvi koje sam videla uživo.

I tako, kad ne znam kako ću i šta ću, pokrenem se. Iz mrtve tačke. Nagrižene gornje usne i obraza, lica zarivenog u šake. Makar “on my butt”. Makar jedan korak. Onaj kokošiji. Koji ne menja ništa. Osim možda perspektive.

I onda, par koraka dalje, kad postanem svesna toga da sam se pokrenula, preda mnom se razliju lentikularni oblaci nad Pirinom. Daleko od toga da bude odmah bolje. Samo lepše.