Imala sam osam godina, kada sam počela da pišem svoju autobiografiju. Na nasleđenoj italijanskoj mašini za kucanje. Sela sam za svoj dečiji radni sto, na kome je stajala šolja kakaoa, umesto kafe, ozbiljna u odluci da ja tog dana postajem pisac.

Uvukla sam papir u mašinu, napisala svoje ime i prezime i ispod toga „Moja autobiografija“. Onda sam zamišljena, pogleda uprtog kroz prozor na komšijski čardak, koji se punio klipovima kukuruza, presedela u tišini neko vreme. Otpila sam gutljaj kakaoa i počela da pišem.

„Mama kaže da je te srede, kada sam se rodila, sneg bio do kolena. U Somboru, mom rodnom gradu. Često je teram da mi priča kako je sve to izgledalo. Koliko su se svi u porodici radovali, kako sam izgledala, jer sam se rodila šest dana nakon termina, kada sam se prvi put nasmejala i da li je ipak moguće da sam kao beba imala plave oči, koje su posle postale smeđe…“

U tom momentu u sobu je ušla mama.

„Sine, ja čujem da ti nešto kucaš na mašini. Šta ti to piskaraš?“

Odgovorila sam, ozbiljna kao uvek kad sam bila usred važnog zadatka:

„Svoju autobiografiju.“

Mama je razvukla osmeh od uva do uva. Sada kad se setim toga, mislim da je jedva uspela da se suzdrži da ne prasne u smeh. Ipak, poštujući moju posvećenost i stav odrasle osobe, samo je pitala:

„Sine, a o čemu ćeš da pišeš u toj svojoj autobiografiji? Zar ne misliš da si isuviše mlada? Autobiografije obično pišu ljudi u nekim zrelim godinama, kada su već nešto proživeli, kada su se naputovali…“

„Razumem. Ali, ja zaista mislim da imam o čemu da pišem. U mom životu se svaki dan nešto novo desi. Ja imam jako zanimljivo detinjstvo“.

„Da, ali onda se piše dnevnik. U dnevnik možeš da pišeš šta ti se dogodilo danas, juče…“

Mama je imala dobre argumente, ali mama nije znala. Kao što niko drugi nije znao. Bilo mi je teško tada da objasnim drugima da sam ja osećala i znala da je život mnogo više od onoga što nas odredi na rođenju. Mnogo više od onoga što nam se dešava. Život je u meni pisao romane, sabrana dela, daleko od toga da su mi se priviđali likovi ili glasovi, ali imala sam tu moć da se u svojim mislima u trenutku prebacim u neko drugo vreme, na neko drugo mesto i da budem neko drugi, a opet da to budem ja.

Kada si dete, tvoja mašta zaista čini svašta. Kako godine prolaze, društvo te smešta u neki kalup, uvek se nađe neko ko će da da konačni sud šta možeš, šta ne možeš, za šta si talentovan, a za šta nisi. U Srbiji je najbolje ovo i ono, dobra ti je ideja, ali od toga nema hleba, treba gledati da od posla može da se živi, dođe vreme kad treba čovek da se skrasi, da odraste, da nađe zadovoljstvo u onome što radi, jer se ne zna da li će ikada raditi ono što voli.

Postoje teorije i teorije, ali je meni i danas lakše da govorim u replikama iz filmova. U Matriksu Morfeus kaže Neu:

„Don’t think you are, know you are“.

I nauka podržava ovo stanovište. Sama činjenica da koristimo samo oko deset odsto naše sive mase dovoljno je jak argument da nastavimo da tragamo. Da nastavimo da upoznajemo sebe. I dok se vekovima unazad nauka bavila time koji deo mozga i na koji način koristimo, nikada nije uspela da materijalizuje naša osećanja, nikada nije uspela da definiše ljubav. Prema sebi, prema drugima. Prema svemu što oko može da vidi, uho da čuje, a jagodice na prstima da osete. I ljubav prema onome što ne može da se opipa, već samo da se oseti i diše.

Upravo u želji da čovek nastavi da radi na sebi, da upoznaje sebe i da nauči da prepozna zadovoljstvo dok traži odgovor na pitanje „Ko sam ja?“ nastao je i ovaj blog. A možda je sve ovo samo nastavak autobiografije koju sam počela da pišem na maminoj pisaćoj mašini sa osam godina.

Dobrodošli u Milin svet!

U nadi da će vas nagnati da počnete da otkrivate svoj,

Mila