“Ne možeš se boriti protiv tog Filistejca. Ti si još dečak, a on je vojnik čitavog života”

Biblija, Prva knjiga Samuilova, poglavlje XVII

 

Obične priče imaju publiku. Dobre priče imaju pouku. I neka bude priča. Stara tri hiljade godina. Praktično biblijska priča. O Davidu i Golijatu. Ali, neka, za promenu, to ne bude priča o veri i Bogu; neka bude priča o borbi, svakodnevnoj borbi Davida protiv Golijata.  

Postoje bitke koje vredi bìti, herojski, junački, čojski. Postoje i one koje nisu vredne trošenja, iz kojih se najbolje elegantno izvući. To su bitke koje nisu naše. Ukoliko se izvučemo iz njih, nesumnjivo je da će nam senka kukavičluka visiti nad glavom još neko vreme. Naučeni smo da ne odustajemo, da udaramo glavom o zid, da tražimo izlaz na ta jedna vrata, za koja mislimo da vode ka izlazu, a ne znajući da obično iza tih jednih, koja neće da se otvore postoji milion drugih za koja ćemo opet bezuspešno tražiti ključ.

A ipak, nekad je herojski stati, napraviti stratešku pauzu, prisetiti se zašta i rašta se borimo. Da li je vredno? Šta želim? Šta ne želim? Imam li snage? I najvažnije – kako pobediti Golijata ispred sebe i Golijata u sebi?

 

David je, čistog srca i ne baš bistre pameti, pred sebe stavio izazov toliko veliki da ga niko nije mogao savladati. Da li luda hrabrost, vera, šta li, tek ovog tek ispilelog ptića dovelo je do pobede koja se prepričava eto već tri hiljade godina. Svete knjige će pripovedati da je to bila snaga vere, koja je Davidu omogućila ovu veličanstvenu pobedu.

Ali, šta ako stvari postavimo ovako? Šta ako priča krije jednu mnogo pragmatičniju istinu? David je bio onoliko jak koliko je Golijat bio slab. Nije Golijatu presudila veličina kamena izbačena iz Davidove praćke, već mesto gde je kamen udario. U Golijatovu najslabiju tačku. Intelekt.