„Vreme oživi jedino kada satovi stanu“

Vilijam Fokner

 

Pregledi godine ponuđeni u medijima više su ličili na izbor iz crne hronike. Niko nije podsetio na otkrivanje novih sazvežđa, niti na vest da su plastične kese u Keniji deo istorije. Na početku neke već godine, koju brojimo po jednom od stotinu postojećih kalendara, retko ko ostane imun na nepobitni protok vremena. Pokoja nova seda, bora, hronični podmukli bol koji se javio, teže skidanje kilograma, činjenica da je potrebno više da se prenebregne noćni provod. Vreme ne radi za nas.

Ali, zato mi i dalje radimo za njega. Potreba čoveka da broji dane, mesece, godine, da u entropiji sveta nađe i uvede, makar silom, neki red je prevladala. Prevladala nad osećajem da smo tu ovde i sada. I da drugo ne postoji, da nije važno. Uhvaćen trenutak, koji ispliva kad se prisećamo detinjstva ili nekog događaja koji nas je obeležio, jači je i postojaniji od bilo kog kalendara.

Kako izmeniti prošlost u koju se ne možemo vratiti ili uticati na budućnost koju ne vidimo? Sumiram i ja, bez spiskova, bez konkretno omeđenih podataka i crtanja zamišljene skale uspeha – koliko sam od ove godine očekivala, koliko dobila, koliko uzela i koliko izgubila.

Iz sobe na sedmom, poslednjem spratu iznajmljenog stana imam relativno širok pogled na nebo. I sklona sam tome da dodatno platim pogled na nebo. Koji kalendar se koristi tamo? Kako se tamo računa vreme? Kako izgleda taj svet koji sanjam? U kome mogu nešto što mi na javi ne bi palo na pamet.

Ređaju se sazvežđa. U kojima nas ima, u kojima ne postoji vreme. Postoji samo trenutak. Veći od godine i veći od večnosti.

Ređaju se slike iz života. Ne znam da li ih prizivam ili one same nađu svoj put. Do moje svesti. Ređaju se kao tačkice na horizontu. Svetle – neke jače, neke slabije. Nisu povezane, jer ne postoji vreme koje bi ih povezalo u kontinuum. Entropične su, haotične, pa ipak kad pogledam u nebo, zajedno stvaraju mozaik. Život od trenutaka. Život u trenutku. Ovde i sada. Kada se sve menja. Kada sve počinje i sve se već završilo.