Teško da bi Silvester Stalone bilo kojoj devojci danas poslužio kao inspiracija. Teško da je to mogao i kada sam bila mlađa. Sa nakrivljenom usnom, šprah felerom, večito oznojan, spreman da upotrebi pesnice, a po potrebi i teško vatreno oružje, u ulogama na koje su dečaci otkidali, a devojčice prebacivale kanale…

U vreme kada se termin „američki san“ na velika vrata vratio u svakodnevni rečnik zahvaljujući pobedi Donalda Trampa na predsedničkim izborima i kada razmišljam o tome da li su samo Amerikanci pretplaćeni na snove, na putu do posla, sa slušalicama u ušima, ja često slušam tu stvar – Gonna fly now… I ponovo i ponovo, u glavi premotavam scenu. Scenu u kojoj Roki i pas u punom trku, po snegu, trče uz stepenice na ulazu u „Muzej umetnosti“ u Filadelfiji.

Ako ikada budem sastavljala neku listu, a često ih sastavljam u poslednje vreme, ljudi koji me inspirišu i čiju priču volim da podelim i ponovim, bilo sebi, bilo drugima, Silvester Stalone bi zazuzeo vrlo visoku poziciju na toj listi.

Malo ljudi zna da nije imao dolara u džepu kada je napisao amaterski nevešt scenario za Rokija. Malo ljudi zna da je on uopšte pisao scenario. Da ga je napisao za tri dana. Da je bio prinuđen da proda psa za 25 dolara. I da je upravo sa tih 25 dolara otišao na boks meč, koji će za Stalonea biti okidač da napiše scenario. Da je isto tako, bez dolara u džepu, odbio ponudu od 125.000 dolara (samo) za scenario, jer je želeo sve. Želeo je da on oživi svoj lik iz scenarija. Da on bude Roki. Stalone je želeo sve, ali nije bio nestrpljiv da to sve dobije odmah i sad. I nije bio alav. A svoj san sklonio je sa pijačne tezge na sigurno. Ostalo je istorija…

Stalone je postao i ostao Roki. Povratio je psa i njemu namenio ulogu u filmu. Tih 72 stepenika pretrčali su zajedno, u trku. I pred kamerama i u životu. I to je ono čemu se vraćam. Snovi su tu da se sanjaju i žele, svim srcem, snovi su tu kad nam ne preostane ništa drugo. Dok prokišnjava plafon, dok kasni plata ili bilo kakva ponuda za posao, dok očajnički tražimo nešto sigurno, nešto opipljivo, kad smo usamljeni ili potišteni, ili beznadežni ili se sami sebi činimo nebitnim. Snovi su tu. Pune nam pluća i srce, uvode u neki meditativni mod, oslobađaju…

Postoji ta priča, koju savremeni autori koriste kao četkicu za zube i koju pod nečijim imenom možeš naći i na flaši vode –  da treba da želiš, svim srcem, iskreno i onda svemir kuje zaveru da se to i ostvari. Ali… Samo ako nismo alavi. Samo ako možemo da sačekamo. Samo ako ne prodamo taj san nikada, ni za 125.000 dolara, ni za milion… Osim ako to nije san. Da se zgrnu milioni. Tu svemir ne pomaže… Samo pesnice i laktovi. I to van ringa.

Ako ikada budem sastavljala listu, a često ih sastavljam u poslednje vreme, mesta koja želim da vidim i osvojim, to će biti Rokijeve stepenice na ulazu u „Muzej istorije“ u Filadelfiji. Volela bih da pada sneg, a ja ću već izvrteti u glavi onu stvar, makar refren – Gonna fly now…