Lale ne voli stepenice. Traži da se nosi. Veterinar kaže da je on rase kučeta “za poneti”. Nosim ga u lift, iz lifta, niz par stepenika, do izlaza iz zgrade. Spuštam ga dole, stavljam mu povodac i tu se komande završavaju.

Dalje on vodi priču. Pošto je mužjak, šetnje traju duže, jer don Lale mora da zna ko se muvao po kraju od prošle šetnje i da mesto propisno obeleži da se zna ko je glavni.

U njegovom mozgu moguće da postoje zacrtane mape koje za ovih pet godina nisam provalila. Pustim ga da me vodi. I to je novo. Nijedan žanr plesa mi nije išao, jer trebalo je prepustiti se nekom drugom da vodi. Sa tangom je bilo ozbiljnih problema. Odustala sam posle tri meseca, a još mesec dana sam osećala nožne prste nagnječene neskladom sa dodeljenim mi partnerom.

Volim poznate rute. Ne obavezno najkraće, svakako bez isuviše drugih učesnika u saobraćaju. Bilo da šetam, vozim bicikl ili sam za volanom.

Isto tako, ne podnosim stajanje u mestu. Radije bih izašla iz busa i pešačila. Samo da se krećem.

Više puta sam pešačila od centra do Banovog Brda kad sve stane zbog snega u januaru ili februaru koji je iznenadio putare.

Maher sam u menjanju linija gradskog prevoza. Jer, nije poenta u ušuškavanju u slobodno mesto. Stalna promena kao jedina konstanta. Ali uvek sa mnom na mestu glavnokomandujućeg.

I onda me Lale nauči lekciji. Kako je to lutati bez cilja ili poznate mape. Krug kojim se krećemo nije širok, možda obuhvata dva kvadratna kilometra, ali tu su sva ona mesta nevidljiva onima koji hodaju asfaltiranim pločnicima.

Ugušiti kontrol frika u sebi. Učim.

Pustiti da neko drugi vodi, to je kao slobodan pad. Uzbudljivije od svake scene akcionog filma koju uvežbavam svaki dan.

Van mape i bez navigacije, našla sam i ovaj grafit.

I nikada se više nisam pronašla nego u lutanju bez cilja. Nikad više spoznala sebe. Ni šta znači biti slobodan od straha što ne znaš šta je sledeće.