Još nisam dala ime svom ostrvu. Izvrnutoj percepciji realnosti, u kojoj obitavam skoro dva meseca. Ja se ne suprotstavljam, ja bežim. Na ostrvo. Morsko. Most kojim je povezano sa kopnom raspem u prašinu, docrtavajući delove scenografije koji su mi potrebni da bezbedno stignem do utočišta.

Moje ostrvo je zeleno, miriše na smolu gusto usađenih četinara, obraslo žbunastim izdancima mediteranske pastorale. Ne suviše veliko. Niti suviše malo. Opisuje gotovo savršenu kružnicu, čiju harmoniju kontrapunktom narušava jedino rt. Morala sam da ga osmislim da bih na njega posadila svetionik. On je van funkcije. We’re keeping it low these days.

Ostrvo je gotovo nemoguće naći na karti od papira, ili na zadatim koordinatama u Guglu. E, sad, ukoliko bi se neko baš potrudio, ukoliko bi, primera radi, krenuo po pelcer neke retke biljke, ili iz radoznalosti, nakon dugog perioda osame na sopstvenom ostrvu, gde je već sve viđeno, upregnuo čamac na vesla ne razmišljajući gde je sever, a gde jugoistok, u potisnutom delu konceptualne mape koja se nekad dodirnula sa mojom, pa iz tih i takvih pobuda krenuo negde i nigde, ne zamišljajući odredište, već se oslanjajući samo na zamagljene obrise nastale perifernim vidom, fotošopirane od vremena, mogao bi zalutati na tu obalu. Postoji prilaz, skriven, ali dovoljno pitom da onog ko ga nađe ne razbucaju talasi o stene.

To što ne priznajem vreme ne znači da ono ne prolazi. Znači samo da ne igram po pravilima. I da mi je s godinama sve teže da pratim unapred poznate mape.

Ove konceptualne su malo slobodnija forma. Ništa manje opasna, da se razumemo. Treba znati i put nazad. Iznova sagraditi most do kopna, kad sve ovo prođe. Osim ako ne poželim drugačije. Nije u pitanju navika, već bivstvovanje sa sobom, kad rezoniraju svi oni tonovi koji su bili zaglušeni bukom, tuđim ehom i rutinom koja bi postidela i savremena čuda robotike.

Još nisam dala ime svom ostrvu. Niti moru u kom se nalazi. Postoji jedno koje želim da vidim. U stvari, dva.

Baltičko i Severno. Dva mora različite gustine, koja se ne mešaju, stvarajući diskretnu, ali ipak vidljivu liniju razdvajanja kod Jilanda u Danskoj.

I tako, već dugo razmišljam o ta dva mora koja se ne mešaju. Po zakonima fizike koji važe u ovim zemaljskim mapama, oni se nikada neće spojiti.

Ali se dodiruju koliko su široki i dugački, svakom porom. Prihvatajući ono drugo bez zadrške. Onoliko gusto i slano koliko jeste.

Konceptualne mape nisu opipljive, za njih se ne možeš uhvatiti, ne možeš posedovati niti jednu njihovu pojavu. Možeš samo tako, neopterećen ciljem, bez osećaja za sever ili jugoistok, u uglu oka, otvorenog tek toliko da sunce žmirkajući napravi fototapet sa unutrašnje strane kapaka, da naslutiš gde treba da budeš. Šta treba da vidiš. I dodirneš.

Jer, ako postoji nešto što ne mogu da ponesem sa sobom na to ostrvo i za čim patim kad srušim te imaginarne mostove koji ga povezuju sa kopnom, to je dodir.

Čitav ovaj uvod samo da bih pitala – Koliko je tvoje ostrvo daleko od mog? Šta ćeš, kad ne umem nešto da izgovorim, ja ispričam priču.