Nestrpljiva sam kao malo dete dok putujem. Dosađujem, ispitujem, pričam, brbljam, poredim…. Razneže me oni predeli koji podsećaju na kuću. Volim kada put prati reku. Onda obavezno zaključam vrata kod zadnjeg sedišta i naslonim glavu na prozor. Isključim se i zamišljam. Od svake reke napravim Dunav. Kao da ne postoji nijedna druga reka. I kao da nijednu drugu nisam videla. I pratim zamišljenu liniju, koja u mojoj glavi nema kraj.

Ima nešto u tome kad nadođu reke. Osetim to kao hronični bolesnici u kostima. Kad počne da se topi sneg i zimu otpišem jednim odlučnim – e, dosta je bilo, i sve zimske stvari, kape i šalove, odložim na najvišu policu ormara, onda krene. Povlačenjem u sebe, plitkim disanjem, da ne propustim nešto. Uhvati me nemir, i svugde sam i nisam nigde.

On (Balašević) u jednoj pesmi kaže – ratovi prolaze, a ljudi eto ipak ostaju. Prkosila sam svemu te godine, i ratu, i ljudima. Terala inat. Odrađivala sve što treba i mora, i onda hvatala trenutke, istrčavala iz kuće i vozila bicikl do besvesti, ko bez duše, dok ne stignem do drveta i načete klupe kod Velikog bačkog kanala. Kanal ide ka Dunavu. Kanal je prljav, maltene stoji. Ali ide ka Dunavu…

Preživela sam sve skoro netaknuta. I rat, i bolest i smrt.

Prelazili smo most na Batini i išli na palačinke. Nekad. Vikendima. Kad sam bila baš mala. To bi se uvek pretvorilo u čas iz istorije. I šta ja znam, zamišljala sam kosture na dnu reke. Sedela na obali, tako da mi cipele skoro dodiruju površinu vode. Gubilo se dno vrlo brzo iz vida. Nisam se nikad pitala gde ide Dunav, i zašto. Dovoljno je bilo što je bio tu, kovitlao vrtlozima, i čuvao tajne. Milion tajni. I više.

Dunav naraste s proleća. I onda dugo oboje ćutimo, i plačemo. Za jednim mostom u Novom Sadu i svime što smo izgubili.