Postoji taj osećaj, kada čula otupe, kada se vid zamagli, zatutnji u ušima, nos postane neosetljiv na mirise, nozdrve se prošire, kolena klecnu, a telo postane kao neko telo tuđe i strano. A sve oko nas nekako poznato, već viđeno.

Bio sam tu. Hej, bio sam već tu. Ovo si mi već rekla. Negde sam već videla taj pogled. Već sam plesala uz ovu stvar, možda negde drugde. Ili ovde. Ne znam… U trenutku potpune nesigurnosti, kada nam je teško da komuniciramo sa drugima, u tom vakuumu, gde ne postoje jasno vreme niti prostor, ostaje jedino poniranje u samog sebe.

Detinjstvo je izgubilo svoju nevinost kada su došle fizika, hemija, psihologija. Kada je naš svet grubo suprostavljen činjenicama, kojima su nas hranili za doručak, ručak, večeru. Kada smo na svako zašto dobijali gotovo i instant zato.

Tako je na red došao i “deža vi”. Već viđeno. Naučno objašnjena pojava, paramnezija, do koje dolazi usled zamora nervnog sistema, kada se izuzetno duge i osetljive sinapse pogube i u našem telu skrate refleksni luk. Pa imamo osećaj da smo sve to već videli i doživeli.

Zaljubljenost u Bajrona je došla negde u isto vreme sa psihologijom. U drugom razredu gimnazije. Bila sam u toj meri opčinjena njime, njegovom poezijom i pojavom, da bih ga često i sanjala. Čitala sam njegove stihove prvo na srpskom, a onda i na engleskom, da mi slučajno ne bi promaklo nešto. Čak sam se prijavila da pišem seminarski o njegovom životu, uticaju koji će ostvariti kasnije, o tragičnoj sudbini duše koja i da je htela nije mogla drugojačije postojati. Likovi u stvarnom životu nisu tada imali nikakve šanse. A ja sam bila sigurna da smo se Lord Džordž Gordon Bajron i ja negde sreli.

Psihologija, ojačana fizikom i biologijom govorile su da za to ne postoje ni najmanje šanse. A onda sam iskoristila nauku i okrenula je protiv nje same. Samo da bih terala inat. Samo da bih sve izvrnula naopako, onako kako sam želela.

Ako je istina da je svaka naša misao u stvari bioelektrični impuls, onda, kao i svaka struja, oko sebe stvara magnetno polje, ima svoju frekvenciju i amplitudu. I ako je istina da sve ono što se stvori ne može da nestane, već samo prelazi iz jednog u drugi oblik, onda bi to značilo da misao koju je naš mozak proizveo ne nestaje, već se poput talasa preliva i luta nama nepoznatim prostranstvom. A ako smo sposobni da signale odašiljemo, onda sigurno možemo i da primamo signale. Samim tim, mora biti da su u onih 90% našeg mozga, koji nikada nije istražen, skriveni i odašiljač i prijemnik, poput radio veze.

Silno sam se zabavljala nakon definisanja ove teorije, zamišljajući ljude sa antenama na glavi, misleći koliko su tuđih misli ukačili iz etra, misli ljudi koje nikada nisu poznavali, ljudi koji nikada nisu govorili njihov jezik, niti možda znali za struju. Koliko su tuđih iskustava pokupili, upecali, videvši svet oko sebe, makar na tren, tuđim očima.

U svakom slučaju, ja sam bila zadovoljna. U svojoj teoriji, našla sam način da objasnim sebi kako je moguće da smo se Bajron i ja zaista negde sreli. I kako je moguće da smo vodili duge razgovore o smislu života, na nekom grčkom ostrvu, bez pojma o vremenu i prostoru, sve dok on ne popusti i na moj nagovor odrecituje mi još jednom:

„Da, mi nećemo lutati više
u kasnoj noći ti i ja,
i zalud srce ljubavlju diše
i mesečina još uvek sja.
Jer duša kreće već iz grudi
uz mač što hrli sad u boj;
za predahom mi srce žudi,
i ljubav traži kraj već svoj.
I zalud noć sva voljenjem diše
i zalud njoj će uskoro kraj,
nas dvoje nećemo lutati više
uz mesečine blistav sjaj“

Lord Džordž Gordon Bajron (1788 – 1824)