Zunzara je letela oko kartona broj 12135, na kratko menjala rutu, povremeno se ustremila na karton na drugom kraju crnog, rasklimatanog ormara od iverice, pa nazad, sve jednako kružeći oko broja 12135. Zalepila se za taj jedan karton kao da hoće da ga izvuče i ubrza ionako sporu proceduru u domu zdravlja. Svojim zujanjem povremeno je prekidala žamor dve gospođe u najudaljenijem delu čekaonice i zvuk hrkanja poteškog mladića kome bi, po spoljnom izgledu, svako pridodao minimum deset godina u odnosu na stvarni uzrast.

Sonja je ponela sa sobom knjigu da prekrati vreme. Evo već je prošao skoro čitav sat otkako je predala knjižicu, a iz pravca ordinacije čula se samo ona zunzara. Doktorka još nije počela da prima pacijente. Pažnju sa knjige su joj svako malo odvlačile zunzara i dve gospođe koje su prigušeno, ali opet dovoljno glasno iz ugla čekaonice razbijale tešku monotoniju iščekivanja da doktorka počne da proziva.

U čekaonici je uvek gužva, a naročito danas, jer je petak. Ima tu raznoraznog sveta. Evo, na primer, pomisli Sonja – ovaj mladić, i odloži knjigu u tašnu. Koliko mu može biti godina? Trideset? A već zadrigao, uvukao se u sve nešto široko, što podseća na džak, pa sebi, na već primetno zaobljenu figuru, pridodao još najmanje deset kilograma. Mladić je hrkao, sa glavom koja mu je teško padala na prsa, a prsa se nekako spojila sa glavom, pa mu, poput ginjole iz lutkarskog pozorišta – progutala vrat.

Gospođe u uglu su se načas zakikotale kada je hrkanje postalo toliko glasno da se nije moglo više ignorisati.

“I šta sam ono počela? A, daaa, za doktorku Mašić da Vam ispričam. Ja sam kod nje išla godinama, godinama… A onda sam imala tu nezgodu da sam se okliznula u sopstvenoj kući i razbila nogu, ma i to kako sam se okliznula – tek to je posebna priča. Tu su sa mnom u stanu sin i snaja i sad, kako već mladi ništa ne slušaju i samo svoje nešto izmišljaju, jedan dan tako oni izbacili moj tepih, ej, breeee, pravi ivanjički, od čiste vune i molim lepo, ubacili neki moderan itison…“

„Čista plastika“, coknula je jetko druga gospođa.

“Ma, sve sam to ja govorila, par meseci su oni mene hteli da obrlate da ja pristanem na to. Ja ni da čujem. I tako su samo jedan sačekali da ja odem kod rođake podno Avale, i zadržala se ja bogami ceo dan tamo, kad imam šta da vidim kad sam došla nazad. Onakav tepih izneti i urolati i staviti u podrum! Mal’ me šlog nije strefio! Pritisak mi momentalno skočio na 180 sa 120! A snajka se samo smeška, a ovaj moj blentav, hoće sve nešto moderno, kažu izanđao se tepih, sramota ih kad im neko dođe. A taj tepih smo još za vreme prve godine braka pokojni Radojko i ja uzeli kad smo išli kod mojih u Ivanjicu. Al mnogo sam Vas sad udavila…“

„Ma, taman posla“, ohrabruje je novostečena drugarica.

„Eeeee, baš mi je drago. Već sam pomislila da ćete i Vi kao ovaj ovde“, reče gospođa i diskretno, kako samo žene u godinama znaju da skrenu pažnju na neobičnu pojavu, značajno okrete glavu ka mladiću, koji je već zašao u dubok san.

„Dakle, stala sam kod doktorke Mašić. To što je bila doktorka, toga danas nema. Ona je vrsni stručnjak, nju su stalno slali na neka usavršavanja, neke seminare, ne samo kod nas, išla je ona i u Evropu. To jedan čovečan pristup, pa onako voli da sagleda pacijenta celog, pa ga nikad ne prekida, pa sasluša, pa da upute – za laboratoriju, pa kod specijaliste. Al, dijagnostičar, alal vera! Ona tačno kao neki skener da je imala u glavi, pa sagleda čoveka kao čoveka, kao biće. I ja sa tom prebijenom nogom, nadignem dževu, sinu i snajki očitam bukvicu, i to tako da su odmah vratili onaj tepih iz podruma, a onaj itison poklonili njenom bratu kad se useljavao u novi stan. Hteli da me vode u urgentni. Ja kažem – ne! Odmah da ste mi dali telefon, sad ću ja odmah doktorku Mašić da pozovem, pa će ona da mi kaže šta da radim. Pozovem ja, kad kaže sestra da je doktorka Mašić otišla u penziju dve nedelje pre toga. Bože, a ništa nije najavila! I ja tu kažem – dajte mi njen mobilni. A ona mene pita – odakle Vam drskosti, kako ja Vama da dam mobilni telefon od doktorke, pa sve i da ga imam. A ja nju, ni pet, ni šest pitam – A jel se sećate sestre Rade što je umrla onako naprasno, u junu prošle godine? Od srca… Ona kaže – Da. E, pa jel se sećate da je bila jedna pacijentkinja na sahrani? Ona ćuti malo, pa kaže – Da. E, ja sam ta!“, i tu gospođa značajno podiže malo ton i desni kažiprst.

Sagovornica se možda i dosađivala, ali ničim to nije pokazivala. Valjda je bila od onih što su navikli da slušaju. E, tu se ubaci sa jednim dubokim iznenađenim uzdahom:

„Ma, zaista?“

„Da, daaa, i tu me ona poznala valjda pa pita – a Vi ste Marija? Kako se ne bih setila. Eto, ode Rada kao ništa. Ja kažem – a šta ćete, ne pitamo se mi kad ćemo Bogu pred sud. I dobijem ja broj od doktorke Mašić, kad ona negde sad privatno radi, iako je u penziji. Sin potera kola i pravo kod nje. Išla posle i u urgentni kod ortopeda, al doktorka Mašić čim me je videla kaže – prelom potkolenice…“

U tom momentu, zazvoni telefon onom momku, što je ceo jedan san uspeo da odsanja, on se trže, uz ropac, uvuče vazduh kroz nos i unezvereno pogleda oko sebe.

Zunzara je i dalje letela, sve jednako oko kartona, kad je sestra viknula: „Jakšić! Sonja Jakšić!“

„Tu sam“, uzviknu Sonja i ostavi ovo nebirano društvo. Doktorka joj zaključi bolovanje i ona pojuri napolje. A napolju – sparina, neobična za proleće, a tako tipična za ono vreme pred promenu, pred kišu. U glavi joj dugo, još dok se vraćala autobusom kući, odzvanjali zvuci iz čekaonice – hrkanje mladića, žamor dve gospođe i ona dosadna zunzara, koja nikako da pronađe otvoren prozor.