Zastava Grčke sastoji se od devet jednako širokih vodoravnih pruga, naizmenično bele i plave boje. Devet pruga simbolizuje devet slogova u grčkoj frazi:

Έλευθερία ή Θάνατος ~ sloboda ili smrt.

Atanasios nije mnogo putovao u životu. Ni svoju rodnu Grčku nije pošteno upoznao. Njemu je stalo samo do jednog parčeta zemlje, parčeta zemlje ispod mora u malom primorskom mestu u kome se rodio.

Sa svojih šezdeset sedam godina, iako ukotvljen u svom rodnom mestu, ipak je video dosta. Ljudi su u njegov život ulazili i izlazili, kao u neki pansion za vreme letnje sezone. Za nekima je žalio, neke je davno zaboravio. Ima već tri godine kako je ostao udovac. Deca su se razbežala, vucarajući unučiće za sobom, po drugim delovima Grčke i belom svetu.  

Većinom godine Atanasios je prepušten sam sebi. Tokom zime, kada sve opusti i kada se zatvore drvene šalukatre i poslednje vile za izdavanje u njegovom mestu, Atanasios se zatvori u svoj kućerak, sa psom, koji ga od trenutka kada ga je dopratio iz jedne šetnje kući, ne napušta već deset godina. Čita knjige, odigra po koju partiju šaha sa dvojicom prijatelja iz detinjstva, kojima je, kao i njemu, relativno dobro zdravlje dopustilo još koju godinu života na ovom svetu.

Na proleće krene na pecanje i pozove gospođu Ekaterinu, koja je takođe ostala udovica pre par godina na večeru. Uz domaće vino, do dugo u noć, pričaju o mladosti i svojim životnim partnerima koji su ih, čini im se, prerano napustili. Između Atanasiosa i Ekaterine nikada se ništa nije ozbiljnije dogodilo, osim dugih večerinki uz vino i sveže upecanu i spremljenu ribu.

Penzija mala, nedovoljna, prinudila je ovog čestitog ponosnog muškarca da leti radi. Atanasios iznajmljuje par pedalina na kraju javne plaže, skoro na izlasku iz mesta. Svakog jutra iznese svoju stolicu na rasklapanje i otrcani suncobran pored udžerice sklepane od dasaka, otkrije pedaline i čeka mušterije. Sa mesta gde sedi ima pogled na ljude koji su papreno platili da na deset dana uživaju u njegovom parčetu zemlje pod morem. Posmatra decu, sluša njihovu ciku i dreku pri uzaludnim pokušajima roditelja da ih izvuku iz vode i nakon što su im usne pomodrile, na prstima se namreškala koža, a Sunce počelo isuviše jako da prži.

Dok čeka mušterije i cenka se sa njima, naiđe pokoji meštanin, razmene po reč-dve o vremenu i dešavanjima u Atini. Posle podne do njega prošeta i gospođa Ekaterina sa svojom stolicom na rasklapanje i svojim suncobranom u živim bojama, donese mu kafu za poneti i onda zajedno komentarišu turiste. Baci mu Ekaterina poneku opasku na to kako još nije kasno da od njih nešto bude. Niko ne bi imao ništa protiv. Atanasios na par trenutaka dozvoli sebi takvu pomisao, pa je otrese, kao osu što mu upravo beše sletela na rame.

U suton Atanasios izveze svoj čamac na pučinu, ukrca se svojim psom i tako oni svako veče odaju počast ostacima još jednog dana, koji su dobili na poklon.

Atanasios ne zna šta je nemački standard, ni uticaj pada cene nafte na sudbinu radnika u naftnoj industriji u Norveškoj. Ne zna ni što su bitni Tramp, ni Severna Koreja. Na pomen Međunarodnog monetarnog fonda samo sočno pljune. Za njega je život to parče zemlje pod morem. Za njega je život more.

Atanasios možda ne zna mnogo, ali zna da će, kada njegov dan dođe, on sa ovog sveta otići spokojan, sa osmehom na licu. Jer je živeo slobodan. A to je onda jedan večni život, baš kao što mu i samo njegovo ime – Atanasios – kaže.