Miša je oduvek želeo da bude glumac. I da stigne do Holivuda. Sate i sate je provodio kao dečak uz serije i kultne filmove, kopirao pokrete i šprah felere velikana američkog glumišta. Njegova strast išla je toliko daleko da je godinama usavršavao engleski, kako bi jednog dana dobio ulogu, kao rođeni Amerikanac u nekom, pa makar i niskobudžetnom filmu. Trudio se da izbaci svoj akcenat, mada pomišljao je, možda bi i ovaj srpski negde prošao. Ako su mogli neki drugi iz Srbije, što ne bi mogao i on.

Miša, iako se nije školovao za to, dosta zna o filmu. Ako ništa drugo, zna da prepozna odličnu fotografiju, tanane pokrete kamerom, kao i da razdvoji dobru od loše montaže. O glumi da ne govorimo. Barata podacima o poznatim rediteljima. Zna životne priče glumaca koji su preko trnja stigli do zvezda. Najdalje što je Miša stigao do Holivuda jeste da cepa karte u lokalnom, malom bioskopu i da ponekad, kada bi se neka ekipa domaćeg filma smilovala da se u ma kom sastavu pojavi u tom bioskopu, okine fotku sa njima.

Mišin posao u bioskopu je uglavnom monoton. Ipak, Miša se ne bi menjao ni sa kim. I sam sebi priznaje da je mogao bolje, ali kad mu se već nije dalo da uspe do sad, a imao je već četrdeset pet godina, ovo je najbliže što može da bude filmu, a i publici. Deo posla koji najviše voli jeste trenutak kada razgrne zavesu i prvi ugleda lica ljudi iz publike, nakon što su odgledali neki film. To je najbolja moguća filmska kritika, znao je Miša. Jer, ne pravi se film radi uskog kružoka stručnjaka, niti za kritiku. Pravi se za publiku i pravi se za pare. A para bez publike nema. Tako je to sve video Miša.

Nikada nije propuštao prenose dodele Oskara. I neka su svi mislili da je to establišment, da je trivijalno, za Mišu je taj događaj imao poseban značaj. Uvek bi sutradan, nakon gledanja prenosa, dremao ceo dan na poslu, i dalje uljuljkan u finu koprenu sna, u kome je bio tamo, na licu mesta, u Los Aneđelesu.

Te 2017. godine apsolutni favorit bio je mjuzikl – La la Land. Igra rečima, asocijacija na Los Anđeles i život u snovima. Priča o dvoje mladih ljudi koji prate svoj san. Ljubavna priča ispričana kroz njihove snove i želju da se otisnu u zvezde. Četrnaest nominacija za Oskara. Ništa mu nije bilo jasno. Film nije dugo uspeo sam da pogleda nakon premijernog prikazivanja, ali se zato nagledao ljudi koji su u pola filma ustajali i napuštali bioskop, kiselih, razočaranih lica i gde po koje ženske suze.

Nedelju dana uoči dodele Oskara, iskrao se sa svog radnog mesta i našao slobodno mesto do izlaza iz sale bioskopa. Film je odgledao u jednom dahu. Oči bi mu se često razgoračile, od emocija i katarze koju je proživljavao sa glavnim junacima. Samo što su oni na kraju filma ostvarili svoj san. A Miša je i dalje bio tu gde jeste. U malom, lokalnom bioskopu, sa vrlo malim izgledima da i on uspe u Holivudu.

Zbog čega je film izazivao tako oprečne reakcije publike u Srbiji, Miša je shvatio ne nakon pročitanih recenzija, već nakon što je film i sam pogledao. Za njega, to je bio politički najnekorektniji film u poslednjih nekoliko godina. Zašto? Zato što u mjuziklu nije bilo politike, prava manjina, oboje glavnih glumaca bili su belci, u filmu se nijednom nije pomenuo Balkan, terorizam, Tramp ili migrantska kriza. Film je jednostavno govorio o snovima i ljudima. O žrtvi koja se podnosi zarad ostvarenja sna.

Mišu su utisci o mjuziklu La La Land držali dugo. U ušima mu je zvonila glavna tema mjuzikla. Nastavio je da sanja svoj san, dok bi na javi, svako veče dok se vraćao kući, nakon uredno pospremljenih sala, promrljao za sebe: Danas jednostavno nije moj dan. Sutra će biti bolje.