Sanjala sam noćas čudan san. Beograd ’80-tih. Kuću, u čijem prizemlju se nalazi zadimljen, neugledni kafić. Otpevala sam neku tugaljivu stranu pesmu uz pratnju pijanina malobrojnoj publici navučenoj na vinjak i popela se na sprat, gde su u prostoriji požuteloj od dima i ugušenoj masivnim plakarima od iverice za okruglim stolom sedeli ljudi u odelima. Sela sam na kauč, kada mi je prišao jedan od njih. Zapodenuli smo razgovor i negde među njegovim neuspešnim komplimentima na račun mog pevanja uhvatila sam svoj odraz u ogledalu uglavljenom između dva teška krila plakara. Imala sam kratku, oštru, crnu kosu ošišanu na paž, a gospodinu sam zahvaljivala i odgovarala na tečnom mandarinskom.

*

Zovem se Tijen Čan Liu. Živim u Šangaju. Moje ime na kineskom znači „božanski graciozna“. Ime nisam birala ja, pa mi se verovatno zbog toga nije činilo da mi je ikada pristajalo. Odrasla sam u gradskoj četvrti i jedino sam dete svojih roditelja. Mi nismo ni siromašna, ni bogata porodica. Ne sećam se da mi je išta bilo kada nedostajalo. Odgajana sam da budem zahvalna na svemu što imam i da čekam povoljan trenutak za nešto više. Vrlo retko, kada naiđu kišni oblaci, ja sebi dozvolim nešto nedopustivo. Poželim da budem neko drugi. Makar na jedan dan.

Nikada nisam putovala van Šangaja. Niti videla svet. Svet je dolazio kod nas. Sa svih strana. Roditelji drže malu radionicu suvenira, u kojoj i ja radim i pomažem. Svakog jutra ustajemo u 6, pijemo čaj, doručkujemo i silazimo u radnju. I tu ostajemo do večeri. Danas su tu neki Amerikanci, sutra Holanđani, za tri dana ući će neki Malezijac ili Japanac. Dani se uglavnom vrte ukrug. Ispisuju kružnicu u vazduhu pre nego što otcepimo još jednu stranu kalendara koji visi okačen o zarđali ekser u uglu porodične radnje. Moj otac, međutim, kaže da krug ne mora da bude okrugao. Krug može biti i izvrnuti broj 8, kao oznaka za beskonačnost. Tako, po mom ocu, osmica zavija i kruži i može tako unedogled.

Sa prozora svoje sobe vidim obrise Pudonga, četvrti poznate po neboderima koji paraju nebo nad Šangajem. Danas je za mene važan dan. Danas ću biti neko drugi. Dopustiću sebi da se iskradem iz kuće i odem u obližnji karaoke bar. Mesec dana sam uvežbavala pesmu koju ću izvesti. Tugaljivu melodiju od Sade – No ordinary love. Da sam mogla da biram, završila bih muzičku školu. Ali, nisam. Meni je život u porodičnoj suvenirnici bio predodređen pri rođenju.

Sat je otkucao deset. Otac i majka spavaju već sigurno jedan sat. Ja spremna, u crvenoj maloj haljini, u ravnim crnim lakovanim baletankama, sedim na uglu svog kreveta i čekam još par minuta. Da velika kazaljka stane na osmu crtu. Pažljivo izuvam baletanke i bosa silazim niz stepenice, noseći cipele u ruci, zadržavajući dah, pazeći da me staro, puno drvo koje gazim ne oda svojom škripom.

Izlazim iz kuće neprimetno, do karaoke bara mi treba par stotina koraka. Tamo će već sedeti, piti i pušiti sav onaj svet koji razdragan posećuje našu radnju i pristaje na igru cenkanja. Tuđ, strani svet koji živi negde drugde, daleko od Šangaja i obrisa Pudonga, koji para oblake i kišu.

Pri ulasku u bar, dim počinje da mi štipa oči i tražim slobodno mesto za šankom. Naručujem piće i na papirić upisujem svoje ime i naziv pesme, koju želim da izvedem. U separeu u uglu sedi grupa pripitih Britanaca, glasno bodreći prijatelja koji upravo nastupa i ima ambicije da postane operski pevač.

Začudo, ne osećam tremu kada prozivaju moje ime. Dok prolaze prvi taktovi, žmurim, kao što žmurim dok pevam kod kuće, kada majka i otac odu nedeljom rano ujutru na pijacu. Sve je tiho dok pevam, zamro je čak i žamor pripitih Britanaca. Otvaram oči kad čujem aplauz i posle toga mi prilazi čovek, čestita na izvođenju pesme i poziva da upoznam gazdu lokala, koji je u službenim prostorijama na spratu iznad. Prostorija na spratu je sva žuta od dima cigareta, uspevam da opazim okrugli sto za kojim sede i očigledno se kockaju neki ljudi u odelima. Gospodin koji mi je prišao nakon izvođenja pesme nudi mi da sednem na kauč i između rečenica koje razmenjujem sa njim hvatam svoj odraz u ogledalu pritešnjenom između dva krila masivnog plakara od iverice. U tom odrazu ne vidim sebe, vidim nekog drugog.

*

Šangajska osmica je te noći kružila i kružila, unedogled. Od Beograda do Šangaja. Od Šangaja do Beograda. Zaustavila se taman na vreme, kada je u stanu iznad stare suvenirnice u gradskoj četvrti Šangaja Tijen Čan Liu sklopila oči i čvrsto zaspala. Ja sam te iste noći sanjala čudan san, imala sam crnu, oštru kosu ošišanu na paž i tečno sam govorila mandarinski.