Branka sam znala preko svog tadašnjeg dečka. Imala sam sedamnaest. Nezaobilazan gost na rođendanima i sedeljkama tada bio je i Branko. Stariji od mene nekoliko godina, ne znam tačno koliko, nije to bilo ni važno. Važno je bilo da je Branko studirao u Beogradu, da je nosio bradu i majicu sa starim znakom B92  i da je bio redovan učesnik protesta te dvehiljadite.

Za mene je on bio Cile iz „Varljivog leta ’68“, moguće je da sam i ja njemu zaličila na Vladicu. Nestašni devojčurak kovrdžave kose, koja stalno zapitkuje i razrogačenih očiju čeka na odgovor. Hiljadu zašto. Retko koje zato.

Leto te godine bilo je toplo, naređali su se rođendani i roštiljanje u bašti. Meni se kroz priče starijih otvorio čitav jedan svet – zemlja čuda u kome ozbiljni i odrasli, do juče tinejdžeri, raspravljaju o politici i promenama u društvu. I protestima koji su usledili.

„Ne može više ovako, spremaju se ljudi“.

Krajem septembra, nakon izbora, počele su šetnje. Šetala sam i ja. U Somboru. Ponekad uz roditeljsku pratnju, ponekad sama. Pokušaj da se 5. oktobra, tada još maloletna nađem u autobusu za Beograd propao je, pa sam dešavanja pratila uz radio i prepričavanje u društvu „kako Branko javlja…“

Društvo se raštrkalo. Godine su učinile svoje. Meni se ispunila želja da radim kao novinarka. Branka sam srela jednom u Beogradu, 2010. u redu ispred knjižare Beopolis. Trčala sam kao bez duše s posla da mi Erlend Lu svojeručno potpiše „Doplera“.

U redu, uzdržan i smiren, bez brade, kao i Cile u filmu, bio je Branko.

„Ćao, ti se mene sigurno ne sećaš. Ja sam Mila iz Sombora. Toliko sam volela da te slušam kad si pričao one dvehiljadite na druženjima kod Mirka.“

„Sećam te se. Kako si, šta radiš?“

„Radim u informativi na devedeset dvojci.“

„Super, drago mi je.“

Branko se uljudno nasmejao, sačekali smo svako svoj potpis i od tada ga nisam srela, niti čula bilo šta o njemu.

Sve do ove subote.

Šeta Branko ponovo ulicama Beograda. Sa rukama u džepovima, bez pištaljke. Tiho. Ja sa snimateljem na radnom zadatku. I čini se da se ništa u međuvremenu, za ovih deset i kusur godina, nije promenilo. Osim što on više ne nosi bradu, a ja razmišljam da predam papire za Kanadu.