predradnica ~ radnica kojoj su povereni poslovi

direktnog upravljanja radnim procesom;

ona koja je (u tom smislu) pred drugima; ona koja vodi

 

„Predradnica, to ti je, sine, oči babine pametne, to ti je najveće zlo. Čuvaj se predradnica, slušaj babu kad ti kaže. Nema gorih žena na ovom svetu od predradnica“, i dalje pamtim bakine reči, negde između najave ponoćnih vesti Glasa Amerike, koja dopire sa tranzistora i zveketa posuđa tek opranog od večere i ostavljenog da se suši na metalnoj sušilici, već pomalo nagriženoj rđom po krajevima.

Pojačavamo tranzistor i prelazimo u sobu visokih plafona, koja je služila i kao dnevna soba i kao trpezarija i kao spavaća soba, kada se glomazni kauč rasklopi i zauzme trećinu prostorije. Uz šuštanje damastne, teške navlake za jorgan i uštirkanih, ručno izvezenih navlaka za jastuke od čisto belog guščijeg perja, između radijskih priloga o dešavanjima na svetskoj političkoj sceni, baka se ne zaustavlja u pripovadanju priče ispričane nekoliko stotina puta – o radnicama i predradnicama. Svež vazduh, koji ulazi kroz mali prozor, samo pojačava miris dunja na ormaru od teškog, punog drveta, sa izraženim cvetnim drvorezima na uglovima, na ormaru sa mesinganim ručkama i obaveznom ključaonicom, za koji baka kaže da se danas više ne pravi.

Navlačeći pidžamu, čekajući da bukvalno utonem oblak od jastuka i napravim jezušku kao u snegu, jastuka zbog čije debljine ponekad noću ne mogu da dišem, čekam da baka ispriča celu priču.

Posleratna industrijska revolucija dovela je do toga da baka, inače svršena učenica Srednje ženske zanatske škole, dobije posao u Zefiru, kao krojačica.

„Radilo se na normu, sine. Nije bilo kao danas, radiš nekoliko sati, pa ideš kući. Radilo se u tri smene, na normu“.

„A šta je to norma?“, pitam navlačeći jorgan do nosa i čekajući da baka zatvori prozor i ugasi tranzistor.

„Dođeš na posao i predradnica ti da normu. Toliko i toliko posteljina, toliko i toliko ženskih kostima, toliko i toliko pantalona. Ona odredi, a ti sedneš za mašinu i šiješ dok ne dostigneš normu“.

„A jesi ti dostizala normu?“

„Nego šta! I preko norme, ali džaba. To se nigde nije prikazivalo, ni prijavljivalo. Predradnica nikada nije ni pohvalila, a kamoli dala neku nagradu, Uvek je uzimala sve zasluge, a znaš birala se i radnica meseca, pa ako zatreba dan ili da odeš kod lekara, onda se pozoveš na to. Na normu koju si ispunio. Ali, sa ovom, kaže ti baba tvoja, to se nikada nije desilo.“

Zamišljala sam prostoriju užeglog vazduha, punu mašina marke Singer, koju je i baka imala u sobi i u penziji je često otvarala da prepravi nešto od svoje uredno složene, brižljivo čuvane garderobe u teškom ormaru sa mesinganim ručkama i ključaonicama, na kome su se sa prvim oktobarskim kišama ostavljale dunje. Žene pravih leđa, uredno skupljene kose po ondašnjoj, posleratnoj modi, sa šlinganim kragnama koje izviruju ispod radnih kecelja, sede i šiju. Dok ne dostignu čuvenu normu.

Predradnica iz bakine priče u mojoj glavi bila je mršava koščata žena iskolačenih, krupnih očiju, izrazito špicastog nosa, na čijem su vrhu nesigurno počivale naočare, dodatno obezbeđene kanapom. To je bila žena koja je držala u ruci zamišljeni bič, kojim bi s vremena na vreme pukla u vazduh, ili u leđa neke nesretne radnice koja radi na normu, koja svaki šav dotera do savršenstva, pogleda uprtog u konac i iglu na originalnoj Singer mašini, prstiju načetih reumom, stopala pritešnjenog u neudobnoj cipeli i bolno upregnutog nad pedalom.

Predradnica iz bakine priče u mojoj glavi je bila namršteno zlo, koje bi se osmehnulo samo par puta godišnje, kada bi direktor preduzeća zalutao u proizvodni deo. Predradnica može biti nikada nije skrojila, niti sašila savršeni kostim. I niko zapravo ne zna čime je zaslužila taj tako odgovoran posao. Ono što joj je, pak, savršeno išlo od ruke je da procenjuje tuđi mukotrpni rad i određuje normu.

Baka je već dugo na nekom drugom, nadam se, boljem mestu. Teški ormari od punog drveta sa cvetnim drvorezom nikada nisu ponovo ušli u modu, a i dunje gotovo više niko ne stavlja na ormare sa prvim oktobarskim kišama. Jedino je najavna špica vesti Glasa Amerike ostala ista. Vesti su se itekako menjale s godinama.

Danas bih imala još svašta da pitam baku. Krivo mi je što ne mogu još jednom makar da čujem stotinama puta ponavljanu priču o radnicama i predradnicama. Osećam kao da mi je nešto u toj priči promaklo. Ne znam kako bi baka gledala na današnji svet i polu-svet koji ponovo radi na normu. Ne znam kako bih joj objasnila da su predradnici i predradnice osvojili svet. U nekom tihom ratu, koji se vodio mimo nas, u kome nismo učestvovali. U ratu, koji nikada nije imao posleratni preporod, niti revoluciju. U svetu koji je devalvirao, pre nego evoluirao, svetu nedovršenih šavova, istrgnutih dugmića i rupa od moljaca.