Hyperthymesia je nauci prilično nepoznat fenomen, ukratko – superiorno autobiografsko pamćenje. Ljudi koji poseduju ovaj, za pojedine – super talenat, pamte abnormalno velike količine informacija iz sopstvenog bivstvovanja. Svoja sećanja opisuju kao “nekontrolisane asocijacije”, pomahnitale bioelektrične impulse koji ispituju granice mogućeg i zacrtanog unutar sinapsi.

Mozak je jedan solidan PC. Moj je jedno solidno smaralo. Bez ikakvih filtera za ulaz informacija skladištim brojeve, datume, dejtove, spiskove, karte, pamtim rečenice iz dokumentaraca koje puštaju na National Geographic i na Discovery kanalu dok su još ličili na nešto – poput toga kako na svetu postoji 26 vrsta barakuda, i da one manje žive u jatima, ali velike, poput “najveće barakude” vole da love same….

Važno i nevažno, sve na jednom mestu. U jednom brlogu u kom intuitivno grabim ono od čega mi se šire zenice.

Dalje, pamtim imena likova iz filmova, replike, solidna sam pesmarica i onih stvari koje pokupim u prolazu, bez pasioniranog slušanja, pamtim toponime na jezicima koje nisam progovorila. Sa imenima imam problem, priznajem, osim onih koje mogu da predvidim i pre nego što se upoznamo. Pamtim šta je ko kad nosio kad se tamo, znaš već gde, pričalo o tome i tome, a taj neko je na ono što je neko rekao imao komentar taj i taj.

Prokletstvo ili blagoslov, kako se uzme. Vremenom sam se uštampala u ulogu hodajućeg spomenara.

Volim Excel, volim red. OCD, koji manje ili više provejava u odnosu na spoljni svet, nagoni me da na svom ličnom desktopu napravim red. I onda slažem foldere. Informacije sadržane u sećanjima u tim folderima spakovane su kao beskraj žutih lepljivaca, onih poruka koje ostavljaš na radnom stolu ili frižideru. Uredno složene, ne po alfabetu, već po nekoj i meni samoj nedokučivoj liniji asocijacija.

U razgovoru mi se često desi da se suočim sa nerazumevanjem kakve veze to što sam rekla ima sa bilo čim o čemu se trenutno priča. Pokušavala sam nebrojano puta da zaskočim misli, iz zasede i objasnim kako postoji jasna, doduše posredna asocijacija. Bezuspešno.

Malware koji čuči u onom delu neistraženog sivog prostranstva u mojoj glavi kao da na nekoj zastareloj telefonskoj centrali proizvoljno ubada u džekove naizgled pogrešnih linija.

E, sad, na intuitivnom nivou i u tome postoji neki red. I daleko je od greške.

Sa slobodnim vremenom, neopterećenim trivijalnostima i iznuđenim rutinskim zadacima na dnevnom nivou, pogledam na desktop. Onaj lični. Ne kompjuterski. U bespreglednom nizu lepljivaca tražim one koje mi znače.

I da, taj lični algoritam jeste teret, lični prtljag. Od kog se ne beži, koji se vuče sa sobom na kojim god meridijanima i u kojim god vremenskim odrednicama. U isto vreme, to je moja super moć.

Jer, čuću na radiju reči neke pesme, puštene iz studija na shuffle, a zatim dolaze preskačući hiljade koraka boje i senke, koje onda trigeruju miris negde pri vrhu nozdrva, i tu su onda u nemerljivim delovima frejma i dodir i drhtaj koji je izazvao.

I proživljavaću sve ponovo, kao da je prvi put. I kao da je sad.