Daleko od toga da ne gledam u nebo. Ispratim tu i tamo šta rade “naši i njihovi” u svemiru. Svetlosnim godinama daleko da nisam nikad zaželela želju sredinom avgusta kad se zaigraju Perseide. Imala sam sreću, pa sam ih prethodne dve godine gledala iznad pučine u predgrađu malog turističkog mesta, predgrađu na litici do kog ne dopiru žamor ni svetlost ovozemaljskog.

Videti zemlju i nebo – u jednostavnosti, vrlina je kojoj se divim kod vojvođanskih paora, onih sa šeširima, što vešto upravljaju kombajnom i bez ikakvog obzira sa njive uleću na magistralni put.

Videti more i nebo – onakvim kakvi jesu, vrlina je kojoj se divim kod lokalnih ribara koji će taverni isporučiti ono što su tog dana upecali. Ništa više od toga. Mesta na kojima ne postoji odštampan i ukoričen meni, već konobar iz glave ili dovikujući se preko ulice sa kolegom proverava šta je preostalo.

Mesta u kojima nađeš rupu od cigarete na kariranom stolnjaku, koja imaju domaće vino, u kom na dnu čaše osetiš znoj i ožuljane dlanove radnika opaljenog od sunca, koji je rezao grozdove, uzdišući s vremena na vreme, bacajući pogled u daljinu, kao da ga tamo čeka neko koga je on sam dugo čekao.

Od svih tih svetova van ovog koji opažam čulima, užarenih lopti i mračnih gospodara večite zime i mraka, postoji jedan. Paralelni. Rukom neopipljiv. Oku nevidljiv.

Kad mogu, ne pratim vesti. Ne palim TV. U tišini vrteći u glavi akorde, ispitujući sluh do krajnjih granica, razdvajajući instrumente i prateći pojedinačno njihove linije od početka do kraja pesme. I onda ponovo, neki drugi instrument ili vokal.

Lavirintom dugih hodnika dolazim do vrata koja otvaram kad sam u posebnom štimungu. Mora da se žmuri, nema druge. Da se isključi. Nekad pobegne, nekad izbegne.

U tom svetu vidim slonove u slobodnom trku negde u Africi, van rezervata. Dodirujem sekvoju negde u Americi, sežući pogledom u beskraj ne bih li joj dotakla vrh. Jedem špagete napolitana u gradu u kom nisam nikad bila. Vozim kanu okružena ledenim santama Antarktika poput glavne junakinje filma “Gde si pošla, Bernadet”. Slažem ležaljke nakon napornog dana usred turističke sezone na plaži Lihadonisija, na Eviji.

I sve je u meni – i vojvođanski paor koji vozi kombajn izlećući sa njive na magistralni put bez ikakvog obzira i radnik opaljen od sunca, ožuljanih jagodica na prstima koji skuplja grozdove od kojih će se praviti domaće vino, uzdišući s vremena na vreme, bacajući pogled u daljinu, kao da ga tamo čeka neko koga je on sam dugo čekao.