Zunzara je letela oko kartona broj 12135, na kratko menjala rutu, povremeno se ustremila na karton na drugom kraju crnog, rasklimatanog ormara od iverice, pa nazad, sve jednako kružeći oko broja 12135. Zalepila se za taj jedan karton kao da hoće da ga izvuče i ubrza ionako sporu proceduru u domu zdravlja. Svojim zujanjem povremeno je prekidala žamor dve gospođe u najudaljenijem delu čekaonice i zvuk hrkanja poteškog mladića kome bi, po spoljnom izgledu, svako pridodao minimum deset godina u odnosu na stvarni uzrast.

Sonja je ponela sa sobom knjigu da prekrati vreme. Evo već je prošao skoro čitav sat otkako je predala knjižicu, a iz pravca ordinacije čula se samo ona zunzara. Doktorka još nije počela da prima pacijente. Pažnju sa knjige su joj svako malo odvlačile zunzara i dve gospođe koje su prigušeno, ali opet dovoljno glasno iz ugla čekaonice razbijale tešku monotoniju iščekivanja da doktorka počne da proziva.

U čekaonici je uvek gužva, a naročito danas, jer je petak. Ima tu raznoraznog sveta. Evo, na primer, pomisli Sonja – ovaj mladić, i odloži knjigu u tašnu. Koliko mu može biti godina? Trideset? A već zadrigao, uvukao se u sve nešto široko, što podseća na džak, pa sebi, na već primetno zaobljenu figuru, pridodao još najmanje deset kilograma. Mladić je hrkao, sa glavom koja mu je teško padala na prsa, a prsa se nekako spojila sa glavom, pa mu, poput ginjole iz lutkarskog pozorišta – progutala vrat.

Gospođe u uglu su se načas zakikotale kada je hrkanje postalo toliko glasno da se nije moglo više ignorisati.

“I šta sam ono počela? A, daaa, za doktorku Mašić da Vam ispričam. Ja sam kod nje išla godinama, godinama… A onda sam imala tu nezgodu da sam se okliznula u sopstvenoj kući i razbila nogu, ma i to kako sam se okliznula – tek to je posebna priča. Tu su sa mnom u stanu sin i snaja i sad, kako već mladi ništa ne slušaju i samo svoje nešto izmišljaju, jedan dan tako oni izbacili moj tepih, ej, breeee, pravi ivanjički, od čiste vune i molim lepo, ubacili neki moderan itison…“

„Čista plastika“, coknula je jetko druga gospođa.

“Ma, sve sam to ja govorila, par meseci su oni mene hteli da obrlate da ja pristanem na to. Ja ni da čujem. I tako su samo jedan sačekali da ja odem kod rođake podno Avale, i zadržala se ja bogami ceo dan tamo, kad imam šta da vidim kad sam došla nazad. Onakav tepih izneti i urolati i staviti u podrum! Mal’ me šlog nije strefio! Pritisak mi momentalno skočio na 180 sa 120! A snajka se samo smeška, a ovaj moj blentav, hoće sve nešto moderno, kažu izanđao se tepih, sramota ih kad im neko dođe. A taj tepih smo još za vreme prve godine braka pokojni Radojko i ja uzeli kad smo išli kod mojih u Ivanjicu. Al mnogo sam Vas sad udavila…“

„Ma, taman posla“, ohrabruje je novostečena drugarica.

„Eeeee, baš mi je drago. Već sam pomislila da ćete i Vi kao ovaj ovde“, reče gospođa i diskretno, kako samo žene u godinama znaju da skrenu pažnju na neobičnu pojavu, značajno okrete glavu ka mladiću, koji je već zašao u dubok san.

„Dakle, stala sam kod doktorke Mašić. To što je bila doktorka, toga danas nema. Ona je vrsni stručnjak, nju su stalno slali na neka usavršavanja, neke seminare, ne samo kod nas, išla je ona i u Evropu. To jedan čovečan pristup, pa onako voli da sagleda pacijenta celog, pa ga nikad ne prekida, pa sasluša, pa da upute – za laboratoriju, pa kod specijaliste. Al, dijagnostičar, alal vera! Ona tačno kao neki skener da je imala u glavi, pa sagleda čoveka kao čoveka, kao biće. I ja sa tom prebijenom nogom, nadignem dževu, sinu i snajki očitam bukvicu, i to tako da su odmah vratili onaj tepih iz podruma, a onaj itison poklonili njenom bratu kad se useljavao u novi stan. Hteli da me vode u urgentni. Ja kažem – ne! Odmah da ste mi dali telefon, sad ću ja odmah doktorku Mašić da pozovem, pa će ona da mi kaže šta da radim. Pozovem ja, kad kaže sestra da je doktorka Mašić otišla u penziju dve nedelje pre toga. Bože, a ništa nije najavila! I ja tu kažem – dajte mi njen mobilni. A ona mene pita – odakle Vam drskosti, kako ja Vama da dam mobilni telefon od doktorke, pa sve i da ga imam. A ja nju, ni pet, ni šest pitam – A jel se sećate sestre Rade što je umrla onako naprasno, u junu prošle godine? Od srca… Ona kaže – Da. E, pa jel se sećate da je bila jedna pacijentkinja na sahrani? Ona ćuti malo, pa kaže – Da. E, ja sam ta!“, i tu gospođa značajno podiže malo ton i desni kažiprst.

Sagovornica se možda i dosađivala, ali ničim to nije pokazivala. Valjda je bila od onih što su navikli da slušaju. E, tu se ubaci sa jednim dubokim iznenađenim uzdahom:

„Ma, zaista?“

„Da, daaa, i tu me ona poznala valjda pa pita – a Vi ste Marija? Kako se ne bih setila. Eto, ode Rada kao ništa. Ja kažem – a šta ćete, ne pitamo se mi kad ćemo Bogu pred sud. I dobijem ja broj od doktorke Mašić, kad ona negde sad privatno radi, iako je u penziji. Sin potera kola i pravo kod nje. Išla posle i u urgentni kod ortopeda, al doktorka Mašić čim me je videla kaže – prelom potkolenice…“

U tom momentu, zazvoni telefon onom momku, što je ceo jedan san uspeo da odsanja, on se trže, uz ropac, uvuče vazduh kroz nos i unezvereno pogleda oko sebe.

Zunzara je i dalje letela, sve jednako oko kartona, kad je sestra viknula: „Jakšić! Sonja Jakšić!“

„Tu sam“, uzviknu Sonja i ostavi ovo nebirano društvo. Doktorka joj zaključi bolovanje i ona pojuri napolje. A napolju – sparina, neobična za proleće, a tako tipična za ono vreme pred promenu, pred kišu. U glavi joj dugo, još dok se vraćala autobusom kući, odzvanjali zvuci iz čekaonice – hrkanje mladića, žamor dve gospođe i ona dosadna zunzara, koja nikako da pronađe otvoren prozor.

Miša je oduvek želeo da bude glumac. I da stigne do Holivuda. Sate i sate je provodio kao dečak uz serije i kultne filmove, kopirao pokrete i šprah felere velikana američkog glumišta. Njegova strast išla je toliko daleko da je godinama usavršavao engleski, kako bi jednog dana dobio ulogu, kao rođeni Amerikanac u nekom, pa makar i niskobudžetnom filmu. Trudio se da izbaci svoj akcenat, mada pomišljao je, možda bi i ovaj srpski negde prošao. Ako su mogli neki drugi iz Srbije, što ne bi mogao i on.

Miša, iako se nije školovao za to, dosta zna o filmu. Ako ništa drugo, zna da prepozna odličnu fotografiju, tanane pokrete kamerom, kao i da razdvoji dobru od loše montaže. O glumi da ne govorimo. Barata podacima o poznatim rediteljima. Zna životne priče glumaca koji su preko trnja stigli do zvezda. Najdalje što je Miša stigao do Holivuda jeste da cepa karte u lokalnom, malom bioskopu i da ponekad, kada bi se neka ekipa domaćeg filma smilovala da se u ma kom sastavu pojavi u tom bioskopu, okine fotku sa njima.

Mišin posao u bioskopu je uglavnom monoton. Ipak, Miša se ne bi menjao ni sa kim. I sam sebi priznaje da je mogao bolje, ali kad mu se već nije dalo da uspe do sad, a imao je već četrdeset pet godina, ovo je najbliže što može da bude filmu, a i publici. Deo posla koji najviše voli jeste trenutak kada razgrne zavesu i prvi ugleda lica ljudi iz publike, nakon što su odgledali neki film. To je najbolja moguća filmska kritika, znao je Miša. Jer, ne pravi se film radi uskog kružoka stručnjaka, niti za kritiku. Pravi se za publiku i pravi se za pare. A para bez publike nema. Tako je to sve video Miša.

Nikada nije propuštao prenose dodele Oskara. I neka su svi mislili da je to establišment, da je trivijalno, za Mišu je taj događaj imao poseban značaj. Uvek bi sutradan, nakon gledanja prenosa, dremao ceo dan na poslu, i dalje uljuljkan u finu koprenu sna, u kome je bio tamo, na licu mesta, u Los Aneđelesu.

Te 2017. godine apsolutni favorit bio je mjuzikl – La la Land. Igra rečima, asocijacija na Los Anđeles i život u snovima. Priča o dvoje mladih ljudi koji prate svoj san. Ljubavna priča ispričana kroz njihove snove i želju da se otisnu u zvezde. Četrnaest nominacija za Oskara. Ništa mu nije bilo jasno. Film nije dugo uspeo sam da pogleda nakon premijernog prikazivanja, ali se zato nagledao ljudi koji su u pola filma ustajali i napuštali bioskop, kiselih, razočaranih lica i gde po koje ženske suze.

Nedelju dana uoči dodele Oskara, iskrao se sa svog radnog mesta i našao slobodno mesto do izlaza iz sale bioskopa. Film je odgledao u jednom dahu. Oči bi mu se često razgoračile, od emocija i katarze koju je proživljavao sa glavnim junacima. Samo što su oni na kraju filma ostvarili svoj san. A Miša je i dalje bio tu gde jeste. U malom, lokalnom bioskopu, sa vrlo malim izgledima da i on uspe u Holivudu.

Zbog čega je film izazivao tako oprečne reakcije publike u Srbiji, Miša je shvatio ne nakon pročitanih recenzija, već nakon što je film i sam pogledao. Za njega, to je bio politički najnekorektniji film u poslednjih nekoliko godina. Zašto? Zato što u mjuziklu nije bilo politike, prava manjina, oboje glavnih glumaca bili su belci, u filmu se nijednom nije pomenuo Balkan, terorizam, Tramp ili migrantska kriza. Film je jednostavno govorio o snovima i ljudima. O žrtvi koja se podnosi zarad ostvarenja sna.

Mišu su utisci o mjuziklu La La Land držali dugo. U ušima mu je zvonila glavna tema mjuzikla. Nastavio je da sanja svoj san, dok bi na javi, svako veče dok se vraćao kući, nakon uredno pospremljenih sala, promrljao za sebe: Danas jednostavno nije moj dan. Sutra će biti bolje.

„Eksperiment je veštački izazvana prirodna pojava sa ciljem da se sama pojava detaljnije prouči. Postupak proučavanja prirodnih pojava u posebno pripremljenim kontrolisanim uslovima“.

Čovek je sedeo sam na klupi u parku. Čovek je voleo da sedne na klupu, vikendom ili pri povratku s posla, nekad i za vreme pauze za ručak, sam u svojim mislima, i da posmatra decu i ljude koji šetaju pse. Obično bi seo ispod nekog drveta, sa pogledom na neko drugo drvo. Čovek se zove Janus. Poreklom bi mogao da bude iz neke skandinavske zemlje ili iz Australije. Janusu ne smeta tišina. Janusu ne smeta samoća. Na kraju krajeva, park nije pust. Prvi iole topliji februarski dan na ulice je izmamio bake sa unučićima, kroz park bi užurbano prošao poneki čovek sa tašnom u kojoj stoji lap-top, ili neka žena, koja se tog dana odvažila da udobne čizme sa krznom zameni cipelama na štiklu. Do Janusa su dopirali i zvuci automobilskih sirena i frekvencije uobičajene za svaki radni dan u centru grada.

Ono zbog čega će taj dan biti vrlo značajan za Janusa jeste činjenica da će, posmatrajući decu i ljude koji šetaju pse, doneti odluku da sam na sebi sprovede eksperiment, koji će mu doneti slobodu, skoro nezamislivu za savremenog čoveka. Janus je znao ponešto o osnovama eksperimenta kao naučne metode. Znao je i to da se u njegovoj zamisli ne poklapa sve baš savršeno. Da eksperiment gubi svoju objektivnost ukoliko ga bude sprovodio sam na sebi. Svejedno, pomislio je da nema šta da izgubi.

Shrvan i obamro iznutra, bezizražajnog lica, gotovo indiferentan prema spoljnim uticajima, samo je osećao kako je umoran. Nadražen. Kako mu se ne vraća na posao, iako mu je pauza istekla još pre pola sata. Kako bi toga dana, recimo, iz čiste obesti mogao da da otkaz. Ili da se prijavi da volontira na Sajmu cveća negde na Islandu. Ili da proda to malo što je stvorio i nasledio i kupi kuću na selu, gde bi uzgajao koze.

Janus je bio umoran od čitanja novina uz jutarnju kafu, u kojima je uvek neko nekog ubio; u kojima je obavezno svakog dana neko proneverio novac; u kojima su najavljivani izbori; u kojima bi bila do detalja i van granica ljudskog dostojanstva opisana tužna ljudska priča čoveka bez udova, migranta koji se udavio ili žene koja nema ni ono osnovno da priušti deci. Janus je bio umoran od čitanja novina uz jutarnju kafu, u kojima bi se neretko našla ogolela ženska figura, otekla od plastičnih tvari koje joj se putem šprica ubrizgavaju u grudi, guzu, usne, jagodice. Bio je umoran od  rute kojom je svaki dan išao na posao, a na sastancima kojima je prisustvovao kao stručnjak za marketing, pogled bi mu često odlutao negde kroz prozor. Glasovi sagovornika su do njega dopirali kao zamrljani zvuk u vodi, a on bi na trenutak zaboravio i ko je i šta radi tu, dok su mu se ljudi činili kao vanzemljaci tek prispeli na Zemlju.

U svemu što je video oko sebe, Janus je video ljudski strah. I sve druge produkte uspešne inseminacije straha kod ljudi – nasilje, promiskuitet, javašluk, mržnju, bes. 

Zato je Janus voleo da sedi sam na klupi u parku, obično ispod nekog drveta sa pogledom na neko drugo drvo i da posmatra decu i ljude koji šetaju pse.

Eksperiment se sastojao u tome da svaki svoj slobodan trenutak podredi stvarima koje mu pričinjavaju zadovoljstvo. Beskrajnim šetnjama, čitanju knjiga, gledanju filmova, uzgajanjem jagoda na terasi. I da ne čita novine, niti da gleda televiziju. Čak ni vremensku prognozu. Da se očisti od tuđe prljavštine koja se lepila kao nafta za ptičja krila. Upravo se tako osećao Janus, ulepljenih krila, kao zarobljenik osuđen na smrt, nemoćan da promeni svet oko sebe, u kojem sebe nije video.

U tih mesec dana, koliko je Janus sprovodio eksperiment, beše doneo odluku da uzme psa, čim se ekperiment završi. I dalje je redovno odlazio na pauzu za ručak u obližnji park, gde bi svakim danom bivao sve više opčinjen posmatrajući decu koja se  igraju i ljude koji šetaju pse.

Mesec dana je brzo prošlo. Janus se slepo pridržavao izmenjenih, strogo kontrolisanih uslova, bez ikakvih informacija iz spoljnog sveta. Čitao je knjige, gledao filmove, slušao muziku, pio kafu uz sudoku, šetao i po kiši i po vetru i po zakasnelom snegu, zasadio prve jagode na terasi. I kada je došao trideset prvi dan eksperimenta, Janus je kupio novine i pogledao vesti. U novinama je bila vest da je neko nekog ubio; da je neko proneverio novac; da na proleće predstoje vanredni izbori; bila je i do detalja i van granica ljudskog dostojanstva opisana tužna ljudska priča čoveka bez udova, migranata koji su se udavili, čak je i žena koja nema ni ono osnovno da priušti deci bila zastupljena u vestima.

Bombardovan tolikom količinom negativne energije, Janus se uspaničio. Ne od onoga što je pročitao ili video, već od saznanja da je tolike godine života proživeo u strahu. Od straha koji mu je nametnut. Samo da bi mu se prodala priča kako će ga neko ili nešto iz tog straha izbaviti. Strah je, u stvari najmoćnija emocija, pomislio je Janus. Iz straha sve nastaje. Svaka pošast i svako zlo. Strahom se najlakše manipuliše, a ljudi drže u pokornosti. Vezani. Sa krilima ulepljenim naftom. Strahom se dižu revolucije, strahom se vlada, strahom se mobiliše masa. A sve ono što upijemo u želji „da budemo informisani“ a da nismo svesni, u nama rađa strah. Od neizvesnosti, pre svega. I nije bitno čega se bojiš, već kako se i koliko bojiš. Na to se puca. Nepogrešivo, svaki put.

Volela bih da mogu da kažem da se ova priča završava tako što je Janus trideset prvog dana eksperimenta nad samim sobom iz čiste obesti dao otkaz ili prodao ono malo imovine što je imao i kupio kuću na selu i uzgajao ovce. Ali, ne mogu. Ne znam šta se sa Janusom dalje dogodilo. O Janusu ne znam ništa više osim da mu je eksperiment postao stil života i da je od tog dana, kada je shvatio suštinu matriksa, Janus bio slobodan da radi šta god poželi.

Treći dan kako je na vratima prodavnice obuće u Nemanjinoj ulici u Beogradu selotejpom zalepljena rukom ispisana poruka “DP Boreli u stečaju”. Koliko god ljudi da je do tada obraćalo pažnju na široki i dugi izlog pravog primera socijalističke arhitekture, sada ih je bilo neuporedivo više. Prilaze, gledaju spolja ima li šta povoljnije, da li će možda bud zašto moći da kupe neki par kožne obuće, italijanskog dizajna, a domaće proizvodnje. Ali, niko ne ulazi. Kao da je reč o čoveku obolelom od teške bolesti u terminalnoj fazi. I ma koliko popust od 50 odsto delovao primamljivo u vreme krize, niko da se odvaži, uđe na vrata i možda se ponovi novim parom obuće.

Za to vreme, gospođa Mira, od pre tri dana jedini prodavac u smeni, gleda u obuću na rafovima, doteruje usamljene cipele bez svog para u izlogu i s vremena na vreme uzdahne.

Vidi Mira ljude koji zastaju kod izloga, razgledaju, pa u želji da se što više približe izloženoj robi u izlogu samo što ne dodirnu lice staklom. Pokušala je nekoliko puta da se osmehne prolaznicima u nadi da će nekoga ohrabriti da uđe u prodavnicu. Ali, uzalud. Za njih ona kao da ne postoji. Nekoliko puta od jutros izlazila je napolje, samo da proveri da li je i koliko vidljiv natpis sa popustom. U uglu prostorije, kod magacina, kazaljke na satu vukle su se sporo, kao da im je neko prikačio teg. Mira je mogla da čuje svaki otkucaj, tolika je tišina vladala u prostoriji. Vozila su prolazila uz i niz Nemanjinu, za sve druge ovo je bio jedan običan radni dan, jedna najobičnija sreda.

*

Jelena je prvi put natpis “DP Boreli u stečaju” videla baš u sredu, i to vraćajući se s posla peške od Slavije do Železničke stanice. Da je nije zaustavio semafor, možda ne bi ni primetila obaveštenje. Otrgnuta od svakodnevnih misli, koje se ponavljaju svaki put kada se vraća s posla kući  –  šta treba da se kupi u prodavnici, šta skuvati danas, na koji veš je došao red da se ubaci u mašinu, koliko dana preostaje do naredne plate, Jelena je zastala i ostala da stoji na istom mestu dugo nakon što se promenilo svetlo na semaforu. A sećanja su navirala…

*

“Dobar dan, jeste li Vi Mira?”, upitala je oklevajući devojka od nekih osamnaest, devetnaest godina ženu koja je odlagala kutiju sa cipelama, nakon što je mušterija odustala od kupovine.

“Nisam, Mira je u magacinu pozadi. A ko je traži?”

“Jelena Kovačić. Ćerka Anđina, recite samo iz Sombora”.

“A, daaa, pominjala je Mira da ćeš doći, sačekaj, pričuvaj radnju, sad ću ja da je dozovem”, žena se ljubazno nasmejala i već sa vrata prostorije skrivene paravanom, odmah iza kase, počela da doziva koleginicu.

“Mirooooo, dođi ovamo, ja ću da nastavim, došlo ono dete”.

“Oj, evo sad ću. Pitaj je jel hoće neki čaj, sigurno se smrzla dok je došla po ovom vremenu”.

Jelena se nasmejala i zahvalila na ponuđenom čaju. Mora da žuri, ima predavanja posle podne. Mira je izašla iz paravana, punačka, i sva zadihana. Nije htela da pruži Jeleni celu ruku, prašnjavu od kutija sa cipelama, već je pružila nadlanicu i nagnula se celim telom i zagrlila Jelenu, kao da je poznaje od detinjstva.

“E, baš si lepa, ne preteruje mama kad kaže. A samo se hvali – moja Jelena ovo, moja Jelena ono… A nije vam lako, takva tragedija, kud da vas zadesi, sama Anđa ostade, bez muža, udovica u trideset osmoj, ono malo, jel krenulo uopšte u školu, al ajde vi ste sad njena snaga…”, sve je to Mira izgovorila u jednom dahu, i dalje zadihana, sve cokćući i vtreći glavom.

Prošlo je godinu dana otkako je Jelena ostala bez oca. Umro je u četrdeset šestoj godini. Posle duge i teške bolesti. Tako se to kaže. Da ljudi ne bi pitali. A uvek pitaju. I uvek ih zanima svaki, pa i najmanji detalj, bez obzira da li je ipak bolje da neke stvari ostanu u četiri zida, u porodici. Jelenina majka je spala na četrdesetak kilograma, ostala na njoj samo ona bujna kosa i osmeh, nekada širok i veseo, sada gorak i prigušen. Mlađi brat tek što je krenuo u školu, a Jelena se spremala na fakultet.

Jelena je samo ćutala, osmehivala se i bi joj neprijatno malo od sve te ljubavi kojom je ničim izazvano bila obasuta, ali Mira nije dozvoljavala ni trunku izveštačene ljubaznosti, kod nje je sve naveliko i naširoko, i džemper i suknja od tvida, i osmeh, i zagrljaj. Izvadila je iz fioke ispod kase, mali paket i uz taj paket belu nezapečaćenu kovertu.

“Nego, slušaj ti dete. Znamo mi zašto i šta mama šalje. Znamo i da ti je skoro rođendan, pa smo i mi malo pridodali. Da se počastiš. Ajde, neka ti je sa srećom, da polažeš ispite sve redom i da si živa i zdrava sto godina. A posle diplome, da te lepo i udamo…”

“Hvala Vam mnogo, niste trebali, ne mogu to da primim, ni mama se ne bi složila. Molim Vas samo da preuzmem to što mi je mama poslala. Ljutiće se”.

“Da nisam čula ni reč, ajde molim te”, Mira je bila uporna, odgurujući Jeleninu ruku u kojoj je držala kovertu. Jeleni nije bilo druge, već da popusti.

“Hvala Vam puno za sve, ne znam šta da kažem. Doći ću jedan dan na čaj, da donesem nešto i vas da počastim”, izgovoril je Jelena na putu ka vratima.

“Ajde, samo ti polako, sine i srećno!”, mahala je Mira i ostala još neko vreme zagledana u uskovitlanu beogradsku svakodnevicu na oktobarskom vetru.

To je bio prvi put da je Anđa po vozaču iz Borelija poslala paket za Jelenu. Miru i koleginice iz Beograda upoznala je na sajmu obuće, na koji je išla već nekoliko godina unazad, a na kome je Boreli učestvovao, kao perspektivni izlagač. Italijanski dizajn, domaća koža i radna snaga.

Jelena nije izdržala, odmah je otišla do obližnjeg parka i otvorila paket od mame. U paketu koverta sa čestitkom i čokolada sa celim lešnicima. Kada god bi joj u naredne četiri godine slala novac, Anđa bi uvek stavila i čokoladu i napisala redak-dva. Iako bi se uvek čule telefonom i pre i nakon preuzimanja pošiljke, Jelenu bi poruka i Anđin rukopis uvek neizmerno obradovali. U rođendanskoj čestitki je stajalo:

“Ćero mamina, lepotice i ponosu, srećan ti rođendan! Da ti se sve želje ispune, da si mi svaki dan vesela i nasmejana. Mama”

U čestitki su bile tri hiljade. Pravo malo bogatstvo. Koleginice iz Borelija su priložile još hiljadu. Jeleni su se oči zacaklile. Ne zbog novca, ne zbog toga što će moći da izvede koleginice sa fakulteta na kolače, možda i da kupi onu kapu što joj se toliko svidela u radnji u Balkanskoj ulici… Ne zbog toga. Već zbog te ljubavi i topline, kojom su zračile žene oko nje. Bila je zahvalna što ima brižnu majku punu ljubavi, što je dobila šansu da ode na fakultet, što se mama toliko žrtvovala za nju i brata, na kraju i zbog toga što ju je Mira, žena koju prvi put vidi u životu zagrlila kao svoje dete… Celo njeno srce je bilo jedno veliko hvala.

Jelenu je iz misli trgla sirena, na koju je vozač propisno legao da bi rasterao pešake i što pre skrenuo u Nemanjinu. Mira je jednako stajala u prodavnici obuće, čekajući možda svoju poslednju mušteriju. Jelena je prešla ulicu i našla se tik pred ulazom u prodavnicu.

“Dobar dan, izvolite?”, dočekala ju je ona ista Mira koju je pamtila iz svojih studentskih dana.

“Dobar dan, Miro, zar me ne prepoznajete?”, Jelena je razvukla osmeh u široki kez.

“Jelena, zlato, pa to si ti! Ne bih te prepoznala da se nisi nasmejala. Bože, koliko si samo porasla. Koliko godina je prošlo? Deset?”

“Četrnaest! A Vi se ništa niste promenili”.

“Ma, hajde molim te, to se danas samo tako kaže. A ja ovde stojim sama sa svojim mislima, niko ni da priviri otkako su nam nalepili ovaj stečaj preko celih vrata. Neće ljudi ni da primirišu, kao za baksuz. Ne znam, sine, šta da ti kažem, pitanje je kad će da nas zatvore. Šta ću, pojma nemam, ko će mene u ovim godinama da zaposli? Strašno, strašno… Ali, dođi ti ovamo da mi kažeš šta ima novo… Jesi se udala, imaš li dece, kako mi je drugarica Anđa, poslednje što sam čula je da se preselila iz Sombora…”

Dve žene su dugo, uz kafu i okružene možda poslednjim parima cipela koje su izašle iz fabrike razgovarale o svemu. Na rastanku, Jelena je obećala da će se sigurno javiti da se ponovo vide i da će pokušati da pomogne oko posla. Mira se još dve nedelje nadala da će uspeti da proda još neki par cipela, jednako vodeći računa o tome da cipele budu uredno poređane na rafovima i menjajući izlog svaka tri dana. Bio je novembar kada je prodavnica potpuno ispražnjena, a Miri uručeno rešenje o otkazu. Na vratima je još neko vreme stajao izbledeli rukom ispisan natpis “U stečaju”, dok ga nije oduvala košava.