Retko ko bi u magli tog decembarskog povečerja opazio krupnu tromu priliku, u širokom sivom kaputu, kako se gega jednom od uskih, poprečnih ulica na Banovom brdu. Koraci tromi, a ipak nekako odlučni u nameri da nastave. Njih u stopu i nešto življe prati mala, čupava prilika, o čijem vratu visi izlizan povodac. Dve prilike se jedva naziru. Ulice su puste.

Magla se bila spustila iznenada, došla je sa reke i donela težinu u vazduhu. Znao je čika Vasa da možda nije pametno izaći tek tako, u njegovim godinama, i šetati unedogled, kada zbog magle i smoga čovek diše plitko, sa svakim uzdahom nabirajući čelo i mršteći se. Udah je bolan, od hladnoće i nagorelih čestica. Težak kao gusta magla. Težak kao misli od kojih beži čika Vasa, neuspešno.

Dece nije imao, njemu i pokojnoj baba Radi Bog nije uslišio molitve, ali dok je Rada bila živa kuća im je uvek bila puna. Dolazila su deca iz komšiluka na palačinke i Radinu bundevaru. Uvek bi je posula cimetom na kraju, pa bi Vasa tačno znao kad je gotova. „Oj, Rado, Rado…“, znao je da uzdahne čika Vasa, sam samcijat u lepoj kući na spratu, tu poviše Požeške. Otme mu se nekad uzdah i na ulici. I on glasno izgovori: „Oj, Rado, Rado…“ Ali, šta je – tu je. I to je život. I smrt je život.

U ulici sa uskim trotoarom, kuće nemaju dvorište, već su naslagane kao blokovi, maltene odmah jedna uz drugu. Dok se gega, Vasa se zagleda u poneki prozor, kao nekad kada je bio dečak. Evo, baš u ovoj kući pripreme za Božić su u toku. Dvoje dece trčkara sobom, u kojoj je očigledno da ukućani provode dosta vremena, barem ono što preostane posle časova u školi i posla. Majka maše rukama i umiruje ih. Vasa ne može da je čuje, ali zamišlja. I jelka je tu, u ćošku, možda još promrzla, nesvikla na toplinu, koja se širi po kući.

Deca se vrzmaju oko kutija, iz kojih majka vadi ukrase. Dva dečaka, jednom može biti da je oko pet, a drugi već štrklja, biće da je školarac, svađaju se ko će koji ukras da stavi na jelku. A majka želi da napravi neki red, hoće da poređa na dvosed sve ukrase, pa tek onda da se kači jedan po jedan. Možda neće biti mesta za sve, i naravno one lepše i novije treba staviti napred, a starije i pomalo iskrzane pozadi, da ne kvare opšti utisak. Ukrasi su od krhkog porculana, iz vremena kad plastika nije bila toliko u širokoj upotrebi. Ima na njima oslikanih lastavica, cvetova, na jednoj su čak oslikana dva aviona, oko tog ukrasa, čini se čika Vasi, vodi se najveća borba.

Trenutak. U kome Vasi prolete kao u filmu – ceo njegov život. U trenutak stadoše i ona narandža što je dobio za Božić kada je imao sedam, prve posleratne godine. I momčenje njegovo i prvi susret sa Radom i onaj ples kada ju je na Novu godinu šeretski nakon jednog spretnog okreta uz The Ronettes „Be my baby“ 1964. zaprosio. I kad je Rada pristala. Sva letovanja i zimovanja. Sve radosti i tuge.

Napunio je ove godine čika Vasa punih osamdeset, uzeo, što bo narod rekao osamdeset prvu. Rekao bi sam za sebe da je sve video i sve doživeo. Iz sećanja ga prenu lavež. Vasa ostavi sliku na prozoru, dečaci su se još borili ko će koji ukras da stavi na jelku.

Uzdahnu glasno i nastavi dalje, put kuće. Za njim se jednako vukla mala, čupava prilika s početka priče. Vasin Džeki.

Vasa otalja noge o otirač, strese sa sebe svu zimoću tog dana. Sede u naslonjač, upali TV, natoči čašu vina i nazdravi sebi.

„Šta ti kažeš, Džeki, na sve ovo? Ne kažeš ništa. Ma, dovoljno što si tu. Ajde, živeo ti ja i ti sa mnom, da nas posluži zdravlje, šta nam više treba?“ Džeki je na Vasinu podignutu čašu podigao njušku sa šapa i promeškoljio se malo bolje podno Vasinih nogu.

Vrtele se kazaljke ukrug, sve dok u hodniku na starom časovniku sa klatnom nije otkucala ponoć tog 31. decembra. Na starom televizoru prštao je vatromet. Čika Vasa je već dobrano sanjao, naslonjene brade na grudi.

Sanjao je nešto lepo, jer se s vremena na vreme njegovim licem razlivao osmeh. Sanjao je kao čovek pošten, slobodan, kao čovek koji voli i kog su voleli. Kao čovek koji se i sa svojih punih osamdeset raduje novom danu i novom početku.

predradnica ~ radnica kojoj su povereni poslovi

direktnog upravljanja radnim procesom;

ona koja je (u tom smislu) pred drugima; ona koja vodi

„Predradnica, to ti je, sine, oči babine pametne, to ti je najveće zlo. Čuvaj se predradnica, slušaj babu kad ti kaže. Nema gorih žena na ovom svetu od predradnica“, i dalje pamtim bakine reči, negde između najave ponoćnih vesti Glasa Amerike, koja dopire sa tranzistora i zveketa posuđa tek opranog od večere i ostavljenog da se suši na metalnoj sušilici, već pomalo nagriženoj rđom po krajevima.

Pojačavamo tranzistor i prelazimo u sobu visokih plafona, koja je služila i kao dnevna soba i kao trpezarija i kao spavaća soba, kada se glomazni kauč rasklopi i zauzme trećinu prostorije. Uz šuštanje damastne, teške navlake za jorgan i uštirkanih, ručno izvezenih navlaka za jastuke od čisto belog guščijeg perja, između radijskih priloga o dešavanjima na svetskoj političkoj sceni, baka se ne zaustavlja u pripovadanju priče ispričane nekoliko stotina puta – o radnicama i predradnicama. Svež vazduh, koji ulazi kroz mali prozor, samo pojačava miris dunja na ormaru od teškog, punog drveta, sa izraženim cvetnim drvorezima na uglovima, na ormaru sa mesinganim ručkama i obaveznom ključaonicom, za koji baka kaže da se danas više ne pravi.

Navlačeći pidžamu, čekajući da bukvalno utonem oblak od jastuka i napravim jezušku kao u snegu, jastuka zbog čije debljine ponekad noću ne mogu da dišem, čekam da baka ispriča celu priču.

Posleratna industrijska revolucija dovela je do toga da baka, inače svršena učenica Srednje ženske zanatske škole, dobije posao u Zefiru, kao krojačica.

„Radilo se na normu, sine. Nije bilo kao danas, radiš nekoliko sati, pa ideš kući. Radilo se u tri smene, na normu“.

„A šta je to norma?“, pitam navlačeći jorgan do nosa i čekajući da baka zatvori prozor i ugasi tranzistor.

„Dođeš na posao i predradnica ti da normu. Toliko i toliko posteljina, toliko i toliko ženskih kostima, toliko i toliko pantalona. Ona odredi, a ti sedneš za mašinu i šiješ dok ne dostigneš normu“.

„A jesi ti dostizala normu?“

„Nego šta! I preko norme, ali džaba. To se nigde nije prikazivalo, ni prijavljivalo. Predradnica nikada nije ni pohvalila, a kamoli dala neku nagradu, Uvek je uzimala sve zasluge, a znaš birala se i radnica meseca, pa ako zatreba dan ili da odeš kod lekara, onda se pozoveš na to. Na normu koju si ispunio. Ali, sa ovom, kaže ti baba tvoja, to se nikada nije desilo.“

Zamišljala sam prostoriju užeglog vazduha, punu mašina marke Singer, koju je i baka imala u sobi i u penziji je često otvarala da prepravi nešto od svoje uredno složene, brižljivo čuvane garderobe u teškom ormaru sa mesinganim ručkama i ključaonicama, na kome su se sa prvim oktobarskim kišama ostavljale dunje. Žene pravih leđa, uredno skupljene kose po ondašnjoj, posleratnoj modi, sa šlinganim kragnama koje izviruju ispod radnih kecelja, sede i šiju. Dok ne dostignu čuvenu normu.

Predradnica iz bakine priče u mojoj glavi bila je mršava koščata žena iskolačenih, krupnih očiju, izrazito špicastog nosa, na čijem su vrhu nesigurno počivale naočare, dodatno obezbeđene kanapom. To je bila žena koja je držala u ruci zamišljeni bič, kojim bi s vremena na vreme pukla u vazduh, ili u leđa neke nesretne radnice koja radi na normu, koja svaki šav dotera do savršenstva, pogleda uprtog u konac i iglu na originalnoj Singer mašini, prstiju načetih reumom, stopala pritešnjenog u neudobnoj cipeli i bolno upregnutog nad pedalom.

Predradnica iz bakine priče u mojoj glavi je bila namršteno zlo, koje bi se osmehnulo samo par puta godišnje, kada bi direktor preduzeća zalutao u proizvodni deo. Predradnica može biti nikada nije skrojila, niti sašila savršeni kostim. I niko zapravo ne zna čime je zaslužila taj tako odgovoran posao. Ono što joj je, pak, savršeno išlo od ruke je da procenjuje tuđi mukotrpni rad i određuje normu.

Baka je već dugo na nekom drugom, nadam se, boljem mestu. Teški ormari od punog drveta sa cvetnim drvorezom nikada nisu ponovo ušli u modu, a i dunje gotovo više niko ne stavlja na ormare sa prvim oktobarskim kišama. Jedino je najavna špica vesti Glasa Amerike ostala ista. Vesti su se itekako menjale s godinama.

Danas bih imala još svašta da pitam baku. Krivo mi je što ne mogu još jednom makar da čujem stotinama puta ponavljanu priču o radnicama i predradnicama. Osećam kao da mi je nešto u toj priči promaklo. Ne znam kako bi baka gledala na današnji svet i polu-svet koji ponovo radi na normu. Ne znam kako bih joj objasnila da su predradnici i predradnice osvojili svet. U nekom tihom ratu, koji se vodio mimo nas, u kome nismo učestvovali. U ratu, koji nikada nije imao posleratni preporod, niti revoluciju. U svetu koji je devalvirao, pre nego evoluirao, svetu nedovršenih šavova, istrgnutih dugmića i rupa od moljaca.  

Zastava Grčke sastoji se od devet jednako širokih vodoravnih pruga, naizmenično bele i plave boje. Devet pruga simbolizuje devet slogova u grčkoj frazi:

Έλευθερία ή Θάνατος ~ sloboda ili smrt.

Atanasios nije mnogo putovao u životu. Ni svoju rodnu Grčku nije pošteno upoznao. Njemu je stalo samo do jednog parčeta zemlje, parčeta zemlje ispod mora u malom primorskom mestu u kome se rodio.

Sa svojih šezdeset sedam godina, iako ukotvljen u svom rodnom mestu, ipak je video dosta. Ljudi su u njegov život ulazili i izlazili, kao u neki pansion za vreme letnje sezone. Za nekima je žalio, neke je davno zaboravio. Ima već tri godine kako je ostao udovac. Deca su se razbežala, vucarajući unučiće za sobom, po drugim delovima Grčke i belom svetu.  

Većinom godine Atanasios je prepušten sam sebi. Tokom zime, kada sve opusti i kada se zatvore drvene šalukatre i poslednje vile za izdavanje u njegovom mestu, Atanasios se zatvori u svoj kućerak, sa psom, koji ga od trenutka kada ga je dopratio iz jedne šetnje kući, ne napušta već deset godina. Čita knjige, odigra po koju partiju šaha sa dvojicom prijatelja iz detinjstva, kojima je, kao i njemu, relativno dobro zdravlje dopustilo još koju godinu života na ovom svetu.

Na proleće krene na pecanje i pozove gospođu Ekaterinu, koja je takođe ostala udovica pre par godina na večeru. Uz domaće vino, do dugo u noć, pričaju o mladosti i svojim životnim partnerima koji su ih, čini im se, prerano napustili. Između Atanasiosa i Ekaterine nikada se ništa nije ozbiljnije dogodilo, osim dugih večerinki uz vino i sveže upecanu i spremljenu ribu.

Penzija mala, nedovoljna, prinudila je ovog čestitog ponosnog muškarca da leti radi. Atanasios iznajmljuje par pedalina na kraju javne plaže, skoro na izlasku iz mesta. Svakog jutra iznese svoju stolicu na rasklapanje i otrcani suncobran pored udžerice sklepane od dasaka, otkrije pedaline i čeka mušterije. Sa mesta gde sedi ima pogled na ljude koji su papreno platili da na deset dana uživaju u njegovom parčetu zemlje pod morem. Posmatra decu, sluša njihovu ciku i dreku pri uzaludnim pokušajima roditelja da ih izvuku iz vode i nakon što su im usne pomodrile, na prstima se namreškala koža, a Sunce počelo isuviše jako da prži.

Dok čeka mušterije i cenka se sa njima, naiđe pokoji meštanin, razmene po reč-dve o vremenu i dešavanjima u Atini. Posle podne do njega prošeta i gospođa Ekaterina sa svojom stolicom na rasklapanje i svojim suncobranom u živim bojama, donese mu kafu za poneti i onda zajedno komentarišu turiste. Baci mu Ekaterina poneku opasku na to kako još nije kasno da od njih nešto bude. Niko ne bi imao ništa protiv. Atanasios na par trenutaka dozvoli sebi takvu pomisao, pa je otrese, kao osu što mu upravo beše sletela na rame.

U suton Atanasios izveze svoj čamac na pučinu, ukrca se svojim psom i tako oni svako veče odaju počast ostacima još jednog dana, koji su dobili na poklon.

Atanasios ne zna šta je nemački standard, ni uticaj pada cene nafte na sudbinu radnika u naftnoj industriji u Norveškoj. Ne zna ni što su bitni Tramp, ni Severna Koreja. Na pomen Međunarodnog monetarnog fonda samo sočno pljune. Za njega je život to parče zemlje pod morem. Za njega je život more.

Atanasios možda ne zna mnogo, ali zna da će, kada njegov dan dođe, on sa ovog sveta otići spokojan, sa osmehom na licu. Jer je živeo slobodan. A to je onda jedan večni život, baš kao što mu i samo njegovo ime – Atanasios – kaže.

Kao devojčica, Ema je mogla satima da se igra sa čigrom. Ležeći potrbuške na parketu, koji se činio kao najravnija površina u kući, samim tim i najpodesnija, sa kolenima povijenim uvis, oslonjene glave na dlan, znala bi da je vrti sve dok joj oči ne postanu suve i umorne. Drvenu, delimično oslikanu čigru dobila je na poklon od svog dede, koji se i sam iznenadio interesovanjem šestogodišnje devojčice jednom, već u to vreme, zastarelom igračkom.

Slobodnom rukom Ema bi okretala čigru, brojeći nekad u sebi, nekad naglas, dok čigra ne izgubi ravnotežu, zatetura se poput pijanca i klone na pod. Opčinjena činjenicom da se nešto kreće dok stoji u mestu, pitala se koliko bi jako trebalo da je zavrti da čigra nikada ne prestane da se kreće…

*

Deda odavno nije među živima. Sa svojih 29, na pragu doktorskih studija iz fizike, kada god bi pravila pauzu ili je trebalo da donese neku odluku, Ema je vrtela igračku iz detinjstva. U glavi bi joj se tad pomešale sve teorije o beskrajnom kretanju, perpetuum mobile, neuništivosti materije i kvantnoj mehanici. Viljuške kuhinjskog miksera, vrteška u luna parku, bubanj veš mašine, zvuk vergla, kružni tok, sve je to u Eminoj glavi delovalo kao jedna velika čigra, u kojoj su se u jednu tačku slivali mnogi zakoni fizike.

Ema je tog dana letela za London. Spakovani koferi i karta u jednom pravcu, uredno ostavljena na cipelarniku u predsoblju iznajmljenog stana, podsećali su je na to da nema mnogo vremena za razmišljanje. Odluka je već bila doneta. Ipak, rešila je da izađe i prošeta trasom od Karađorđevog parka do Slavije. Sad, pa ko zna kad. Na kraju krajeva, sve je obavila, a ostalo je još slobodnih sat ili dva do polaska na aerodrom.

Automobili su neumorno u saobraćajnom špicu tog jutra obletali oko Slavije i novopostavljene muzičke fontane. Centrifugalna i centripetalna sila na tom mestu savršeno su igrale zadatu im ulogu. Kakav savršeni performans zakona fizike! Kakva savršena nadrealno velika čigra! Kada bi samo deda mogao ovo da vidi! Za ljude slučajno raspoređene na Slaviji, zaustavljene u sopstvenom kretanju, poput dečijih figurica ili pijuna usred partije šaha, sa mobilnim telefonima u rukama i željom da uhvate trenutak ili dva, bila je muzička fontana nepobitni dokaz kretanja. Dok je Majkl Džekson, kao da je, Bog da mu dušu prosti – još živ, na sav glas pokušavao da se oslobodi nekog tereta rečima pesme „Beat it“ (Beži), Ema je razmišljala samo o jednom: ma koliko se čigra kretala i okretala, i ma kakvom silom bila pogurana, to kretanje je samo privid. Dok ona sve vreme, u stvari, baš kao i mi, tapka u mestu.

*

Na monitoru ugrađenom u sedište ispred njenog, animirani avion spajao je tačkice od tačke A do tačke B praveći od njih pravu. Od oblaka se kroz prozor aviona nije videlo ni ispod, ni iznad, ni levo, ni desno. Ema je za to vreme u glavi brojala, kao nekad kada je kao devojčica vrtela čigru. Činilo joj se da je ceo njen život stao u taj trenutak, u tačku koja se izdvojila, izmestila iz svog ležišta, zone komfora. Utehu je, umesto u teorijama o neprekidnom kretanju, našla u stalnoj promeni. Uostalom, evolucija nas je tome najbolje naučila, zar ne?

Sanjala sam noćas čudan san. Beograd ’80-tih. Kuću, u čijem prizemlju se nalazi zadimljen, neugledni kafić. Otpevala sam neku tugaljivu stranu pesmu uz pratnju pijanina malobrojnoj publici navučenoj na vinjak i popela se na sprat, gde su u prostoriji požuteloj od dima i ugušenoj masivnim plakarima od iverice za okruglim stolom sedeli ljudi u odelima. Sela sam na kauč, kada mi je prišao jedan od njih. Zapodenuli smo razgovor i negde među njegovim neuspešnim komplimentima na račun mog pevanja uhvatila sam svoj odraz u ogledalu uglavljenom između dva teška krila plakara. Imala sam kratku, oštru, crnu kosu ošišanu na paž, a gospodinu sam zahvaljivala i odgovarala na tečnom mandarinskom.

*

Zovem se Tijen Čan Liu. Živim u Šangaju. Moje ime na kineskom znači „božanski graciozna“. Ime nisam birala ja, pa mi se verovatno zbog toga nije činilo da mi je ikada pristajalo. Odrasla sam u gradskoj četvrti i jedino sam dete svojih roditelja. Mi nismo ni siromašna, ni bogata porodica. Ne sećam se da mi je išta bilo kada nedostajalo. Odgajana sam da budem zahvalna na svemu što imam i da čekam povoljan trenutak za nešto više. Vrlo retko, kada naiđu kišni oblaci, ja sebi dozvolim nešto nedopustivo. Poželim da budem neko drugi. Makar na jedan dan.

Nikada nisam putovala van Šangaja. Niti videla svet. Svet je dolazio kod nas. Sa svih strana. Roditelji drže malu radionicu suvenira, u kojoj i ja radim i pomažem. Svakog jutra ustajemo u 6, pijemo čaj, doručkujemo i silazimo u radnju. I tu ostajemo do večeri. Danas su tu neki Amerikanci, sutra Holanđani, za tri dana ući će neki Malezijac ili Japanac. Dani se uglavnom vrte ukrug. Ispisuju kružnicu u vazduhu pre nego što otcepimo još jednu stranu kalendara koji visi okačen o zarđali ekser u uglu porodične radnje. Moj otac, međutim, kaže da krug ne mora da bude okrugao. Krug može biti i izvrnuti broj 8, kao oznaka za beskonačnost. Tako, po mom ocu, osmica zavija i kruži i može tako unedogled.

Sa prozora svoje sobe vidim obrise Pudonga, četvrti poznate po neboderima koji paraju nebo nad Šangajem. Danas je za mene važan dan. Danas ću biti neko drugi. Dopustiću sebi da se iskradem iz kuće i odem u obližnji karaoke bar. Mesec dana sam uvežbavala pesmu koju ću izvesti. Tugaljivu melodiju od Sade – No ordinary love. Da sam mogla da biram, završila bih muzičku školu. Ali, nisam. Meni je život u porodičnoj suvenirnici bio predodređen pri rođenju.

Sat je otkucao deset. Otac i majka spavaju već sigurno jedan sat. Ja spremna, u crvenoj maloj haljini, u ravnim crnim lakovanim baletankama, sedim na uglu svog kreveta i čekam još par minuta. Da velika kazaljka stane na osmu crtu. Pažljivo izuvam baletanke i bosa silazim niz stepenice, noseći cipele u ruci, zadržavajući dah, pazeći da me staro, puno drvo koje gazim ne oda svojom škripom.

Izlazim iz kuće neprimetno, do karaoke bara mi treba par stotina koraka. Tamo će već sedeti, piti i pušiti sav onaj svet koji razdragan posećuje našu radnju i pristaje na igru cenkanja. Tuđ, strani svet koji živi negde drugde, daleko od Šangaja i obrisa Pudonga, koji para oblake i kišu.

Pri ulasku u bar, dim počinje da mi štipa oči i tražim slobodno mesto za šankom. Naručujem piće i na papirić upisujem svoje ime i naziv pesme, koju želim da izvedem. U separeu u uglu sedi grupa pripitih Britanaca, glasno bodreći prijatelja koji upravo nastupa i ima ambicije da postane operski pevač.

Začudo, ne osećam tremu kada prozivaju moje ime. Dok prolaze prvi taktovi, žmurim, kao što žmurim dok pevam kod kuće, kada majka i otac odu nedeljom rano ujutru na pijacu. Sve je tiho dok pevam, zamro je čak i žamor pripitih Britanaca. Otvaram oči kad čujem aplauz i posle toga mi prilazi čovek, čestita na izvođenju pesme i poziva da upoznam gazdu lokala, koji je u službenim prostorijama na spratu iznad. Prostorija na spratu je sva žuta od dima cigareta, uspevam da opazim okrugli sto za kojim sede i očigledno se kockaju neki ljudi u odelima. Gospodin koji mi je prišao nakon izvođenja pesme nudi mi da sednem na kauč i između rečenica koje razmenjujem sa njim hvatam svoj odraz u ogledalu pritešnjenom između dva krila masivnog plakara od iverice. U tom odrazu ne vidim sebe, vidim nekog drugog.

*

Šangajska osmica je te noći kružila i kružila, unedogled. Od Beograda do Šangaja. Od Šangaja do Beograda. Zaustavila se taman na vreme, kada je u stanu iznad stare suvenirnice u gradskoj četvrti Šangaja Tijen Čan Liu sklopila oči i čvrsto zaspala. Ja sam te iste noći sanjala čudan san, imala sam crnu, oštru kosu ošišanu na paž i tečno sam govorila mandarinski.