Treći dan kako je na vratima prodavnice obuće u Nemanjinoj ulici u Beogradu selotejpom zalepljena rukom ispisana poruka “DP Boreli u stečaju”. Koliko god ljudi da je do tada obraćalo pažnju na široki i dugi izlog pravog primera socijalističke arhitekture, sada ih je bilo neuporedivo više. Prilaze, gledaju spolja ima li šta povoljnije, da li će možda bud zašto moći da kupe neki par kožne obuće, italijanskog dizajna, a domaće proizvodnje. Ali, niko ne ulazi. Kao da je reč o čoveku obolelom od teške bolesti u terminalnoj fazi. I ma koliko popust od 50 odsto delovao primamljivo u vreme krize, niko da se odvaži, uđe na vrata i možda se ponovi novim parom obuće.

Za to vreme, gospođa Mira, od pre tri dana jedini prodavac u smeni, gleda u obuću na rafovima, doteruje usamljene cipele bez svog para u izlogu i s vremena na vreme uzdahne.

Vidi Mira ljude koji zastaju kod izloga, razgledaju, pa u želji da se što više približe izloženoj robi u izlogu samo što ne dodirnu lice staklom. Pokušala je nekoliko puta da se osmehne prolaznicima u nadi da će nekoga ohrabriti da uđe u prodavnicu. Ali, uzalud. Za njih ona kao da ne postoji. Nekoliko puta od jutros izlazila je napolje, samo da proveri da li je i koliko vidljiv natpis sa popustom. U uglu prostorije, kod magacina, kazaljke na satu vukle su se sporo, kao da im je neko prikačio teg. Mira je mogla da čuje svaki otkucaj, tolika je tišina vladala u prostoriji. Vozila su prolazila uz i niz Nemanjinu, za sve druge ovo je bio jedan običan radni dan, jedna najobičnija sreda.

*

Jelena je prvi put natpis “DP Boreli u stečaju” videla baš u sredu, i to vraćajući se s posla peške od Slavije do Železničke stanice. Da je nije zaustavio semafor, možda ne bi ni primetila obaveštenje. Otrgnuta od svakodnevnih misli, koje se ponavljaju svaki put kada se vraća s posla kući  –  šta treba da se kupi u prodavnici, šta skuvati danas, na koji veš je došao red da se ubaci u mašinu, koliko dana preostaje do naredne plate, Jelena je zastala i ostala da stoji na istom mestu dugo nakon što se promenilo svetlo na semaforu. A sećanja su navirala…

*

“Dobar dan, jeste li Vi Mira?”, upitala je oklevajući devojka od nekih osamnaest, devetnaest godina ženu koja je odlagala kutiju sa cipelama, nakon što je mušterija odustala od kupovine.

“Nisam, Mira je u magacinu pozadi. A ko je traži?”

“Jelena Kovačić. Ćerka Anđina, recite samo iz Sombora”.

“A, daaa, pominjala je Mira da ćeš doći, sačekaj, pričuvaj radnju, sad ću ja da je dozovem”, žena se ljubazno nasmejala i već sa vrata prostorije skrivene paravanom, odmah iza kase, počela da doziva koleginicu.

“Mirooooo, dođi ovamo, ja ću da nastavim, došlo ono dete”.

“Oj, evo sad ću. Pitaj je jel hoće neki čaj, sigurno se smrzla dok je došla po ovom vremenu”.

Jelena se nasmejala i zahvalila na ponuđenom čaju. Mora da žuri, ima predavanja posle podne. Mira je izašla iz paravana, punačka, i sva zadihana. Nije htela da pruži Jeleni celu ruku, prašnjavu od kutija sa cipelama, već je pružila nadlanicu i nagnula se celim telom i zagrlila Jelenu, kao da je poznaje od detinjstva.

“E, baš si lepa, ne preteruje mama kad kaže. A samo se hvali – moja Jelena ovo, moja Jelena ono… A nije vam lako, takva tragedija, kud da vas zadesi, sama Anđa ostade, bez muža, udovica u trideset osmoj, ono malo, jel krenulo uopšte u školu, al ajde vi ste sad njena snaga…”, sve je to Mira izgovorila u jednom dahu, i dalje zadihana, sve cokćući i vtreći glavom.

Prošlo je godinu dana otkako je Jelena ostala bez oca. Umro je u četrdeset šestoj godini. Posle duge i teške bolesti. Tako se to kaže. Da ljudi ne bi pitali. A uvek pitaju. I uvek ih zanima svaki, pa i najmanji detalj, bez obzira da li je ipak bolje da neke stvari ostanu u četiri zida, u porodici. Jelenina majka je spala na četrdesetak kilograma, ostala na njoj samo ona bujna kosa i osmeh, nekada širok i veseo, sada gorak i prigušen. Mlađi brat tek što je krenuo u školu, a Jelena se spremala na fakultet.

Jelena je samo ćutala, osmehivala se i bi joj neprijatno malo od sve te ljubavi kojom je ničim izazvano bila obasuta, ali Mira nije dozvoljavala ni trunku izveštačene ljubaznosti, kod nje je sve naveliko i naširoko, i džemper i suknja od tvida, i osmeh, i zagrljaj. Izvadila je iz fioke ispod kase, mali paket i uz taj paket belu nezapečaćenu kovertu.

“Nego, slušaj ti dete. Znamo mi zašto i šta mama šalje. Znamo i da ti je skoro rođendan, pa smo i mi malo pridodali. Da se počastiš. Ajde, neka ti je sa srećom, da polažeš ispite sve redom i da si živa i zdrava sto godina. A posle diplome, da te lepo i udamo…”

“Hvala Vam mnogo, niste trebali, ne mogu to da primim, ni mama se ne bi složila. Molim Vas samo da preuzmem to što mi je mama poslala. Ljutiće se”.

“Da nisam čula ni reč, ajde molim te”, Mira je bila uporna, odgurujući Jeleninu ruku u kojoj je držala kovertu. Jeleni nije bilo druge, već da popusti.

“Hvala Vam puno za sve, ne znam šta da kažem. Doći ću jedan dan na čaj, da donesem nešto i vas da počastim”, izgovoril je Jelena na putu ka vratima.

“Ajde, samo ti polako, sine i srećno!”, mahala je Mira i ostala još neko vreme zagledana u uskovitlanu beogradsku svakodnevicu na oktobarskom vetru.

To je bio prvi put da je Anđa po vozaču iz Borelija poslala paket za Jelenu. Miru i koleginice iz Beograda upoznala je na sajmu obuće, na koji je išla već nekoliko godina unazad, a na kome je Boreli učestvovao, kao perspektivni izlagač. Italijanski dizajn, domaća koža i radna snaga.

Jelena nije izdržala, odmah je otišla do obližnjeg parka i otvorila paket od mame. U paketu koverta sa čestitkom i čokolada sa celim lešnicima. Kada god bi joj u naredne četiri godine slala novac, Anđa bi uvek stavila i čokoladu i napisala redak-dva. Iako bi se uvek čule telefonom i pre i nakon preuzimanja pošiljke, Jelenu bi poruka i Anđin rukopis uvek neizmerno obradovali. U rođendanskoj čestitki je stajalo:

“Ćero mamina, lepotice i ponosu, srećan ti rođendan! Da ti se sve želje ispune, da si mi svaki dan vesela i nasmejana. Mama”

U čestitki su bile tri hiljade. Pravo malo bogatstvo. Koleginice iz Borelija su priložile još hiljadu. Jeleni su se oči zacaklile. Ne zbog novca, ne zbog toga što će moći da izvede koleginice sa fakulteta na kolače, možda i da kupi onu kapu što joj se toliko svidela u radnji u Balkanskoj ulici… Ne zbog toga. Već zbog te ljubavi i topline, kojom su zračile žene oko nje. Bila je zahvalna što ima brižnu majku punu ljubavi, što je dobila šansu da ode na fakultet, što se mama toliko žrtvovala za nju i brata, na kraju i zbog toga što ju je Mira, žena koju prvi put vidi u životu zagrlila kao svoje dete… Celo njeno srce je bilo jedno veliko hvala.

Jelenu je iz misli trgla sirena, na koju je vozač propisno legao da bi rasterao pešake i što pre skrenuo u Nemanjinu. Mira je jednako stajala u prodavnici obuće, čekajući možda svoju poslednju mušteriju. Jelena je prešla ulicu i našla se tik pred ulazom u prodavnicu.

“Dobar dan, izvolite?”, dočekala ju je ona ista Mira koju je pamtila iz svojih studentskih dana.

“Dobar dan, Miro, zar me ne prepoznajete?”, Jelena je razvukla osmeh u široki kez.

“Jelena, zlato, pa to si ti! Ne bih te prepoznala da se nisi nasmejala. Bože, koliko si samo porasla. Koliko godina je prošlo? Deset?”

“Četrnaest! A Vi se ništa niste promenili”.

“Ma, hajde molim te, to se danas samo tako kaže. A ja ovde stojim sama sa svojim mislima, niko ni da priviri otkako su nam nalepili ovaj stečaj preko celih vrata. Neće ljudi ni da primirišu, kao za baksuz. Ne znam, sine, šta da ti kažem, pitanje je kad će da nas zatvore. Šta ću, pojma nemam, ko će mene u ovim godinama da zaposli? Strašno, strašno… Ali, dođi ti ovamo da mi kažeš šta ima novo… Jesi se udala, imaš li dece, kako mi je drugarica Anđa, poslednje što sam čula je da se preselila iz Sombora…”

Dve žene su dugo, uz kafu i okružene možda poslednjim parima cipela koje su izašle iz fabrike razgovarale o svemu. Na rastanku, Jelena je obećala da će se sigurno javiti da se ponovo vide i da će pokušati da pomogne oko posla. Mira se još dve nedelje nadala da će uspeti da proda još neki par cipela, jednako vodeći računa o tome da cipele budu uredno poređane na rafovima i menjajući izlog svaka tri dana. Bio je novembar kada je prodavnica potpuno ispražnjena, a Miri uručeno rešenje o otkazu. Na vratima je još neko vreme stajao izbledeli rukom ispisan natpis “U stečaju”, dok ga nije oduvala košava.