Kao devojčica, Ema je mogla satima da se igra sa čigrom. Ležeći potrbuške na parketu, koji se činio kao najravnija površina u kući, samim tim i najpodesnija, sa kolenima povijenim uvis, oslonjene glave na dlan, znala bi da je vrti sve dok joj oči ne postanu suve i umorne. Drvenu, delimično oslikanu čigru dobila je na poklon od svog dede, koji se i sam iznenadio interesovanjem šestogodišnje devojčice jednom, već u to vreme, zastarelom igračkom.

Slobodnom rukom Ema bi okretala čigru, brojeći nekad u sebi, nekad naglas, dok čigra ne izgubi ravnotežu, zatetura se poput pijanca i klone na pod. Opčinjena činjenicom da se nešto kreće dok stoji u mestu, pitala se koliko bi jako trebalo da je zavrti da čigra nikada ne prestane da se kreće…

*

Deda odavno nije među živima. Sa svojih 29, na pragu doktorskih studija iz fizike, kada god bi pravila pauzu ili je trebalo da donese neku odluku, Ema je vrtela igračku iz detinjstva. U glavi bi joj se tad pomešale sve teorije o beskrajnom kretanju, perpetuum mobile, neuništivosti materije i kvantnoj mehanici. Viljuške kuhinjskog miksera, vrteška u luna parku, bubanj veš mašine, zvuk vergla, kružni tok, sve je to u Eminoj glavi delovalo kao jedna velika čigra, u kojoj su se u jednu tačku slivali mnogi zakoni fizike.

Ema je tog dana letela za London. Spakovani koferi i karta u jednom pravcu, uredno ostavljena na cipelarniku u predsoblju iznajmljenog stana, podsećali su je na to da nema mnogo vremena za razmišljanje. Odluka je već bila doneta. Ipak, rešila je da izađe i prošeta trasom od Karađorđevog parka do Slavije. Sad, pa ko zna kad. Na kraju krajeva, sve je obavila, a ostalo je još slobodnih sat ili dva do polaska na aerodrom.

Automobili su neumorno u saobraćajnom špicu tog jutra obletali oko Slavije i novopostavljene muzičke fontane. Centrifugalna i centripetalna sila na tom mestu savršeno su igrale zadatu im ulogu. Kakav savršeni performans zakona fizike! Kakva savršena nadrealno velika čigra! Kada bi samo deda mogao ovo da vidi! Za ljude slučajno raspoređene na Slaviji, zaustavljene u sopstvenom kretanju, poput dečijih figurica ili pijuna usred partije šaha, sa mobilnim telefonima u rukama i željom da uhvate trenutak ili dva, bila je muzička fontana nepobitni dokaz kretanja. Dok je Majkl Džekson, kao da je, Bog da mu dušu prosti – još živ, na sav glas pokušavao da se oslobodi nekog tereta rečima pesme „Beat it“ (Beži), Ema je razmišljala samo o jednom: ma koliko se čigra kretala i okretala, i ma kakvom silom bila pogurana, to kretanje je samo privid. Dok ona sve vreme, u stvari, baš kao i mi, tapka u mestu.

*

Na monitoru ugrađenom u sedište ispred njenog, animirani avion spajao je tačkice od tačke A do tačke B praveći od njih pravu. Od oblaka se kroz prozor aviona nije videlo ni ispod, ni iznad, ni levo, ni desno. Ema je za to vreme u glavi brojala, kao nekad kada je kao devojčica vrtela čigru. Činilo joj se da je ceo njen život stao u taj trenutak, u tačku koja se izdvojila, izmestila iz svog ležišta, zone komfora. Utehu je, umesto u teorijama o neprekidnom kretanju, našla u stalnoj promeni. Uostalom, evolucija nas je tome najbolje naučila, zar ne?