Pre tačno godinu dana udarna vest u zabavnoj rubrici bio je austrijski radio voditelj Džo Kolhofer. Tog 21. decembra 2015. godine Džo se zabarikadirao u radijskom studiju austrijske stanice Antena Korintia, stolicom blokirao ulaz u studio svom kolegi ili bilo kom drugom ko bi pokušao da osujeti njegovu nameru i 24 puta zaredom pustio u program hit iz osamdesetih Wham „Last Christmas“, koji je na velika vrata muzičke i modne scene uveo kardigan rolke.

Razočaran sivilom i raspoloženjem ljudi koje je sretao na putu do posla i nazad, Džo je rešio da uzme stvar u svoje ruke i puštao bi on tu stvar do iznemoglosti da se u program nije javila njegova četvorogodišnja ćerka i rekla kako joj se pesma jednostavno ne sviđa.

Uticaj koji je Džo Kolhofer ostavio na slušaoce teško da je iko mogao da izmeri. Verovatno se time niko nije ni bavio. Bio je i ostao naslov u rubrici – zabava, i to prošlogodišnjoj.

Uprkos tome što je okićen za moj rođendan, već krajem oktobra, Beogradu pod naletom nemaštine, trke za novcem, ipak nedostaje to nešto. Neki duh, šta li. Nada i vera. Možda ljubav, univerzalna ljubav. Ah, da, nedostaje i sneg. Mada, sneg su najavili, pa se tu da popraviti nešto.

Uporno vrtim radio stanice nadajući se da ću do Nove godine čuti tu stvar. Mogu da je pustim preko jutjuba i više od 24 puta, ali nije podjednako zanimljivo.

Džo Kolhofer je za svoju tešku povredu radne discipline i zloupotrebu službenog položaja kažnjen tako što je primoran da radi i za Božić i za Novu godinu. Krivo mi je što nisam mogla da slušam taj praznični preludijum. Nadam se da je Džoova ćerka u međuvremenu zavolela „Last Christmas“. Nadam se i da je Džo ostao isti. Jer, ako jeste, njemu lampice svetle i u aprilu.