“Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?”

Laza Kostić, Santa Maria della Salute (1909)

U Veneciji, gradu što tone od samog postojanja svoga, zatrpanom turistima, otežalom od svih misli što su se poput golubova sjatili na tom i takvom mestu, u crkvi čiji kamen miriše na vekove i morsku so, obitava nekoliko puta godišnje duh Jelene Dunđerski, od milošte nazvane Lenka. Duh, koji širinom svojom i lepotom svojom pleniše prvo svoje roditelje, pa prosce, pa na kraju opčini i vremešnog Lazu. Lenka je bila i ostala pojam odvažnosti, inteligencije, ženski mangup, koji je za svoj mangupluk imao itekako dobro pokriće. I jednako kao što se duhu i lepoti Lenkinoj divio vaskoliki svet, tako se svet oduvek divio i crkvi Santa Maria della Salute. Pa, ni ne čudi što Lenkin duh pohodi to mesto, jer tako se sve to lepo uklapa i pristaje jedno drugom.

Osam stotina kilometara dalje, u tišini i prigušenom šumu krošnji stogodišnjeg drveća, u udolini Fruške gore, gde tih i nenametljiv stoji manastir Krušedol, na tom i takvom mestu, vojvođanski smirenom, prošaranom pokojom divljom bulkom, obitava nekoliko puta godišnje duh Julijane Palanački, od milošte nazvane Jula, rodom iz Sombora. I na tom i takvom mestu se dugi niz godina nakon Lazine smrti, a po njegovoj zapovesti, služila služba za pokoj duše Lenkine i za pokoj duše Juline.

Oj, Sombore, grade na severu Bačke, ko te nije video, ko se tvojim ulicama pod zelenim svodovima nije provozao, bilo u karucama, bilo na savremena četiri točka, ko ti nije prišao sa svakojake strane, preko žitnog beskrajnog prostranstva, ko se u te nije zaljubio; i pod bođošem nekim tvojim ko se nije poljubio, teško da bi ikada mogao proniknuti u tajne odaje duše jedne Julijane Palanački, od milošte nazvane Jula.

Skoro četvrt veka je ona nenametljivo, strpljivo, odlučno i bespogovorno čekala Lazu. I zarekla se sebi – on će biti moj. A, u stvari, zarekla se Bogu da će ona biti njegova. Jer, Laza nikada nije bio njen. Uprkos svemu, nije Laza dao na svoju Julu. Podarila mu je oslonac i bezuslovnu ljubav, kako bi on, bez bojazni za svoju egzistenciju, i makar naoko konačno zadovoljivši palanačke norme, mogao ostati svoj. Svoj i zanavek u srcu Lenkin.

Istorija je pokazala, a narod pripovedao – ne bi Laza bio Laza, da nije bilo Lenke da pletivo isplete tanko i uvuče ga u taj večiti život među javom i med snom, al’ ostanem tako često zagledana nad starom i retko traženom fotografijom Julijane Jule Palanački. I pomislim kako bi svaka od nas u nekom trenutku svog života mogla biti nekome Lenka, nekome Julijana, jer svaka žena je nekad opčinila i bila opčinjena.

Da… Širok je bio duh Lenkin, uz anđeoski glas, mape uma proširene i prefinjene znanjem nekoliko jezika; bečke škole su samo izbrusile taj dijamant. Al’ širok je, ako malo bolje razmislite, i duh Julijanin, iako se o tome ne pripoveda toliko, iako ga nisu opevale najljubavnije pesme koje je srpska poezija iznedrila; širok je i širi taj duh nego što se misli, čim je mogao da prigrli i Lazu i Lenku u njegovom zagrljaju.