Pamtim Atlantu 1996. godine. Tada sam Olimpijske igre pratila samo zbog atletike. I bio je tad neprikosnoven Donovan Bejli. I bio je tada Majkl Džonson. I sećam se rekorda, i sećam se da su Bejlija poredili sa čuvenim Karlom Luisom, zbog toga što je tada, sa 9,84 postao ujedno olimpijski pobednik, svetski prvak i postigao svetski rekord na 100 metara. I bio je, kad se sve sabere – najbrži čovek na planeti. Blicevi, fotoreporteri, masa u zanosu. Bejli ponosan, sa osmehom od uva do uva, trči, ljubi zastavu. Sve se pripremalo mesecima, a trka trajala manje od 10 sekundi.

Uh! Sećam se da sam navijala za Majkla Džonsona. Ne znam zašto. Znam i da sam te 1996. plakala, a nisam znala zašto. Znam i da me nije bilo sramota što plačem. Džonsonu su ipak prijale duže staze. Ili nije bio njegov dan. Godinu dana kasnije, Džonson je ponovo izgubio od Bejlija, i to u Torontu, u trci jedan-na-jedan, kako bi se razrešila dilema ko je zaista najbrži čovek na svetu.

Toliko se toga sećam, ali se ne sećam kada sam prvi put dobila nadimak od tate – Merlin Oti. To je, moguće, bilo vreme raznih školskih takmičenja, na kojima sam eto uvek bila – druga. Tek s godinama shvatila sam da „večita druga“ znači i pobedu, ne samo poraz od prvog ili prve. Runner-up, not giver-up. Rečenica koju ponavljam sebi kad pomislim da gubim trku. Koju god.

Osmi razred osnovne. Nikada pre toga nisam dobila peticu iz krosa. Imali smo jedan stadion u Somboru, ali smo te godine trčali na hipodromu. Svaka veština je bila korisna – trčanje u cik-cak, podmetanje nogu, guranje, laktanje i preskakanje onoga što je zaostalo od konjičkih trka. Devojčice su tada trčale 800 metara. I krenuli smo. Jurnula sam najbrže što sam mogla i izbila u prvu petorku. Počela sam da likujem. Izgubila se u osećaju da, ako pojačam tempo, možda mogu da prestignem prvu.

A onda sam osetila mučninu, obrazi su mi se zajapurili, šljunak koji sam ostavljala za sobom zvonio je u ušima i udarao me u ledja. Setila sam se Majkla Džonsona i Merlin Oti. Počeli su da me prestižu. Skoro sam na začelju. Mučnina ne prestaje, javio se i bol u slezini. Gubim snagu, vodu. I vidim da ima oko 200 metara do cilja. I zapnem kao nikada u životu. I tada stvarno ništa drugo nije bilo važno. Ni da li ću se onesvestiti, ni da li ću povratiti… Na cilj sam utrčala peta. Ni prva, ni druga. Peta. 

Ali, to je bila jedina petica u mom razredu. Značila mi je kao zlato na Olimpijskim igrama.

Da survaš godine i godine u trenutak. U jednu trku. Ima nešto u vezi sa tom atletikom. I sprinterima. Ipak, kad trčim i kad počnu da me prestižu, umesto da ubrzam – smanjim tempo.

Učim da trčim na duge staze. I učim se strpljenju. Ima još da se trči… Ima fore, ima dana… Uostalom, koga briga koji ćeš stići na cilj, ako ti uživaš u samom putovanju? I sam sebi za nešto svaki dan dodeliš neku medalju.  

…gde stane to sve i gde nestane i gde ode posle i kako nađe put i kako se preživi, i kako se ignoriše, i kako se živi sa tim i bez toga i kako čovek još nije našao jednu reč za sve to ni na jednom jeziku sveta i ne znam kako posle samo osećaš, i kako to drugi prepoznaju, pa samo spuste ruku na rame i kako neki ne razumeju i ne osećaju uopšte, i kako se trepće, pa suze nestanu dok led dubine 1637 metara samo stoji i ćuti o svemu tome…

Na moru sam ispod površine vode više nego iznad. Ronim valjda otkad znam da plivam. A to je od četvrte godine. Ronim obično, bez naočara, maske, opreme… Ima tu štos sa guranjem mehurića vazduha kroz nos. To se ne radi čim zaroniš, već pustiš neko vreme, i tek kad treba da izroniš, počneš da izbacuješ vazduh iz pluća. Nekad preteram, pa se pri površini borim za svaki kubni milimetar kiseonika. Nekad ne procenim dobro ili ispitujem granice izdržljivosti, pa mi uđe voda u nos.

Nekad posegnem za ljušturom školjke ili kamenčićem, precenim se, bílo zatutnji negde kod slepoočnica, pa posle dva dana umišljam da slabije čujem.

Nije me strah dubine. Ni plavetnila. Ni veličine. U vodi se ne plašim ničega. Ne postoji ništa drugo. Samo ti i duboka slana voda. I kad zaroniš pa držiš dah, to je kao kad skeniraš sve što boli, sve što nedostaje, sve što je suvišno. I onda ga, uz izranjanje, izbaciš u mehurićima kroz nos.

Najgore je kad roniš na suvo. Ja tada ćutim. I dišem plitko, toliko plitko da skoro i ne dišem. A to nešto što držiš kao knedlu u grlu, sve što misliš da nije ispravno i da je moglo drugačije, sve pogrešno što si rekao i ono ispravno što nisi, i sve što je moglo, a nije i sve što nije moralo, a jeste, pokušava da isplovi sa mehurićima. A nikako da ispliva.

Onda zaroniš u to plaventilo, zadržiš dah, skupiš sve to, rasporediš u alveole i u jednom savršeno sinhronizovanom ropcu izbaciš napolje. I udahneš čisto. I onda opet možeš da budeš ti. Veličanstveno sam sa sobom. U dubokoj slanoj vodi. Jer, ako pobediš sebe, pobedio si sve. Baš kao u Velikom plavetnilu.

Svi imaju svoja grešna zadovoljstva. Moje je da po svaku cenu čekam tramvaj. Da slušam muziku na mp3-ju i zamišljam da se u tom tramvaju snima film u režiji Vudija Alena. U tom filmu najzanimljiviji su likovi koji samo sede i ćute i gledaju kroz prozor. Razgovore koje vode sami sa sobom pretačem u replike. I u tih jedanaest stanica koliko dnevno prelazim u jednom smeru stane par stranica scenarija Vudijevog novog filma, koji nikada neće osvanuti na velikom platnu. Ponekad mi se učini da sam uhvatila pogled nekog putnika, koji samo što se nije okrenuo i sručio ka meni kao nemom posmatraču sve svoje egzistencijalne probleme upravo na tom mestu i u tom trenutku, kao da priča u kameru, kao što bi Majkl Kejn uradio Vudiju Alenu na setu filma „Hana i njene sestre“.  I sve to dok tramvaj zavija negde kod Beogradskog hipodroma.

Recimo, devojka koja gleda u mobilni telefon i uporno prevrće stranice neke društvene mreže. U njoj su se, može biti, spojili i Herkul Poaro i Džejn Marpl i Šerlok Holms, sve u pokušaju da u nekoj fotografiji otkrije prave namere, za nas, anonimnog momka. Moguće da joj se nije javio tri dana, moguće da on ni ne zna ko je ona. To je međutim ne sprečava da poput pauka isplete mrežu oko njega i rekonstruiše čitavo njegovo porodično stablo, dok joj u glavi poput starih slajdova na projektoru iskaču fotografije svih njegovih bivših devojaka, zanosnijih nego što je Botičeli ikada uspeo da dočara žensko biće.

Ili recimo žena u srednjim godinama, natovarena teškim kesama iz kupovine, koje su se već usekle u dlanove. Žena, kojoj u trenutku pritajene zahvalnosti nebeskim silama što je našla upražnjeno mesto da sedne, na pamet padaju sve stavke koje nije obuhvatila kupovinom. Da li je moguće da nakon što sve to u glavi sabere i oduzme razmišlja o smislu života?

Ili, na primer, čovek u poznim sedamdesetim kome se naborana koža vrata preliva preko uredno uštirkane kragne bež košulje i koji, uprkos vrućini i očiglednom teretu godina, ne odustaje od pravog držanja u košulji i pantalonama, jer tako je navikao da radi od kad je navršio punoletstvo. Iz leve ruke ne ispušta štap, dok se desnom čvrsto pridržava za sedište ispred sebe, za svaki slučaj, ako majstor naglo zakoči. Iza naočara debelih i požutelih stakala i okvira koji se ponovo vraćaju u modu pogled mu je i dalje živ i mlađahan i imao bi ovaj čovek svašta da kaže na temu udvaranja u današnje vreme, samo kada bi ga neko pitao.

Kada iscrpim inspiraciju u drugima, ostajemo Vudi i ja. Čekam da izoštri kadar, uhvati me iz profila dok gledam kroz prozor, sačeka da se nonšalantno okrenem ka njemu, zumira direktan pogled u kameru i izmami osmeh.

„Znaš, pre par dana sam shvatila suštinu svoje neshvaćenosti. Imam muški mozak i žensko srce. Da je obrnuto, bilo bi mi mnogo lakše. Vidiš, ti se nikada nisi libio da sve svoje frustracije i teorije i ramišljanja, čak i introspektivne momente samo izliješ pred ljude koje nikada nećeš upoznati. Za to je potrebna hrabrost. I još si uspeo da u svemu tome neko prepozna umetnost, a ne samo da te gleda kroz prizmu izgovorenog. Imala sam tek sedam ili osam godina kada sam gledala tvoj prvi film. Pomislila sam – ovaj čovek je lud. Ali, vremenom, način na koji si pričao priču i čačkao nam po glavama doneo je izvesno olakšanje. U situacijama, kada bismo najradije pobegli sami od sebe i od svojih grešnih zadovoljstava, ponudio si utehu“.

„Kako to misliš?“

„Čekaj, jel snimamo sad ili izigravaš psihologa?“

„Samo ti pričaj… Kakvu utehu sam ponudio?“

„Uhhh… Utešno je što si za većinu situacija, naročito u muško-ženskim odnosima, dao jednostavan i jedini istinit odgovor – da rešenja nema. Prosto čovek mora nauči da živi sam sa sobom i sa svojim demonima i da sve to što ga muči ili frustrira pretoči u sastavni deo svakodnevnog života. Onog života koji se živi između velikih događaja i velikih doživljaja. A i šta god da pomislim, koliko god suludo ili smešno izgledalo sa strane, deluje u redu, jer sve je to već bilo na filmu“.

„Koje je tvoje grešno zadovoljstvo?“

„E, sad ćeš se nasmejati“.

„Što? Ne možeš da kažeš u kameru?“

„Volim da se vozim tramvajem, posmatram ljude koji samo sede, ćute i gledaju kroz prozor dok se voze. I zamišljam da snimaš film o svemu onome što im se mota u glavi. Dakle, upravo ovo što sada radimo“.

„A zašto tramvaj?“

„Tramvaji ne idu u rikverc. Ili ih bar nikada nisam videla. I onda se čini kao da je sve u neprestanom pokretu. Daje ti mogućnost da okreneš leđa i da se ne osvrćeš. Da gledaš samo napred. A priznaćeš i da je daleko više filmičan od autobusa“.

„Priznajem, zanimljivo“.

„To je sve što imaš da kažeš?“

„Završi taj scenario, pa ćemo pričati“.

Beograd i ja nismo lepo počeli. Nikada to nije bila od onih ljubavnih priča „na prvi pogled, na prvu loptu“.

Kada sam sa koferčinom sopstvene težine prošla čuvenom Balkanskom ulicom, pa zatim isti vukla sa obe ruke Kameničkom ulicom, došavši u velegrad sa namerom da završim studije, za mene je Beograd bio sve samo ne „beo“, bio je samo jedna stepenica, usputna stanica, na kojoj ću se zadržati četiri godine i ni tren više. Na istom sam mestu, pola svog života, već ili tek, kako se uzme.

Gradove sam oduvek zamišljala kao bića, koja su kroz svoje vekovno postojanje iz jedne u drugu reinkaranciju uzimali različite oblike iskustva i duha. Beograd je u mojoj glavi upravo bio uzeo reinkarnaciju krmače, koja, u svoj svojoj gramzivosti i nehajnosti, ne pazi i u stanju je da zgnječi sosptevene mladunce. Bez uvrede. Ni za Beograd, ni za krmaču.

U pozi prirodnog garda, tog, svog prvog dana života u Beogradu, bilo mi je jasno da može biti samo jedno od dva – ili ću ja njega pokoriti oštrim, kadetskim korakom, ili će on mene sažvakati i ispljunuti. To mu nije bilo strano. Nisam računala na to da će me te 2002. godine, posle izuzetno hladne zime, sa temperaturama i do -20 stepeni, omađijati. Nisam računala na april.

Zaljubili smo se jedno u drugo, Beograd i ja negde, baš u to proleće, tog aprila. Udisali smo tu opijenost, zaboravivši – on na svoju bahatost, ja na svoju gordost. Tepala sam mu i izmišljala nadimke. Jedan – Begeš – je opstao do danas. Poput tek otkrivenih ljubavnika, bili smo u zanosu i očarano posmatrali svoj odraz jedno u drugom. I sve je teklo tako razorno strastveno, fatalistički, a opet nekako uštimano i fino. Bez suvišnih pitanja, svakodnevnih trivijalnosti, nesporazuma. U tom davanju bilo je nečeg nevinog i negde baš tada je opravdao svoje ime.

Godine su dodavale njemu po neki užasni, urbanistički potpuno neprihvatljiv kompleks, oduzimale mu snagu i trošile ga i krckale kao bajat orah, meni su dodale pokoju boru, sedu i blagi neurotični sindrom, koji krasi žene iz Almodovarovih filmova.

Bilo je dana kada se uopšte nismo razumeli i kada sam noćima zamišljala sebe na hiljadu i jednoj drugoj lokaciji. Kofer, izlizan od seljakanja po stanovima, zamenjen je 2014. novim i na aerodromu sam, posle preplakanih noći, rekla odlučno zbogom. Tada sam mislila da ćemo se viđati u prolazu i da ćemo posle nekog vremena jedno drugom, prirodno, postati stranci. Po konačnom povratku u Beograd, koji je bio „i milom, i silom“ nakon samo godinu dana, on i ja nikada više nismo propričali istim jezikom. Sve mi je kod njega smetalo. Posle dugih, iscrpljujućih svađa, samo smo okrenuli leđa jedno drugom i tad je nastupio Hladni rat. I tišina. Motrila sam pažljivo na njega, hvatala mu greške u koracima, kao što sam ubeđena da je i on to isto činio meni. Prepustila sam se, ponovo ne računajući na april.

I onda sam se ponovo zaljubila. Uprkos svemu. Idemo polako, korak po korak. Sve što smo imali ružno, već je izrečeno i arhivirano. Ovo je ljubav iz početka. Jedino što ne moramo ponovo da se upoznajemo.

Iako mi duša često sanja poneki drugi grad, koji mi je šmekerski namignuo u prolazu, i dok se pitam da li bih možda negde tamo, bila srećnija, osećam da sad nikako nije momenat da ga napustim zauvek. Ne sad. Kad je ranjiv, bolan, siv i siromašan. A i nikada ne bih mogla to da učinim u aprilu.