Teško da bi Silvester Stalone bilo kojoj devojci danas poslužio kao inspiracija. Teško da je to mogao i kada sam bila mlađa. Sa nakrivljenom usnom, šprah felerom, večito oznojan, spreman da upotrebi pesnice, a po potrebi i teško vatreno oružje, u ulogama na koje su dečaci otkidali, a devojčice prebacivale kanale…

U vreme kada se termin „američki san“ na velika vrata vratio u svakodnevni rečnik zahvaljujući pobedi Donalda Trampa na predsedničkim izborima i kada razmišljam o tome da li su samo Amerikanci pretplaćeni na snove, na putu do posla, sa slušalicama u ušima, ja često slušam tu stvar – Gonna fly now… I ponovo i ponovo, u glavi premotavam scenu. Scenu u kojoj Roki i pas u punom trku, po snegu, trče uz stepenice na ulazu u „Muzej umetnosti“ u Filadelfiji.

Ako ikada budem sastavljala neku listu, a često ih sastavljam u poslednje vreme, ljudi koji me inspirišu i čiju priču volim da podelim i ponovim, bilo sebi, bilo drugima, Silvester Stalone bi zazuzeo vrlo visoku poziciju na toj listi.

Malo ljudi zna da nije imao dolara u džepu kada je napisao amaterski nevešt scenario za Rokija. Malo ljudi zna da je on uopšte pisao scenario. Da ga je napisao za tri dana. Da je bio prinuđen da proda psa za 25 dolara. I da je upravo sa tih 25 dolara otišao na boks meč, koji će za Stalonea biti okidač da napiše scenario. Da je isto tako, bez dolara u džepu, odbio ponudu od 125.000 dolara (samo) za scenario, jer je želeo sve. Želeo je da on oživi svoj lik iz scenarija. Da on bude Roki. Stalone je želeo sve, ali nije bio nestrpljiv da to sve dobije odmah i sad. I nije bio alav. A svoj san sklonio je sa pijačne tezge na sigurno. Ostalo je istorija…

Stalone je postao i ostao Roki. Povratio je psa i njemu namenio ulogu u filmu. Tih 72 stepenika pretrčali su zajedno, u trku. I pred kamerama i u životu. I to je ono čemu se vraćam. Snovi su tu da se sanjaju i žele, svim srcem, snovi su tu kad nam ne preostane ništa drugo. Dok prokišnjava plafon, dok kasni plata ili bilo kakva ponuda za posao, dok očajnički tražimo nešto sigurno, nešto opipljivo, kad smo usamljeni ili potišteni, ili beznadežni ili se sami sebi činimo nebitnim. Snovi su tu. Pune nam pluća i srce, uvode u neki meditativni mod, oslobađaju…

Postoji ta priča, koju savremeni autori koriste kao četkicu za zube i koju pod nečijim imenom možeš naći i na flaši vode –  da treba da želiš, svim srcem, iskreno i onda svemir kuje zaveru da se to i ostvari. Ali… Samo ako nismo alavi. Samo ako možemo da sačekamo. Samo ako ne prodamo taj san nikada, ni za 125.000 dolara, ni za milion… Osim ako to nije san. Da se zgrnu milioni. Tu svemir ne pomaže… Samo pesnice i laktovi. I to van ringa.

Ako ikada budem sastavljala listu, a često ih sastavljam u poslednje vreme, mesta koja želim da vidim i osvojim, to će biti Rokijeve stepenice na ulazu u „Muzej istorije“ u Filadelfiji. Volela bih da pada sneg, a ja ću već izvrteti u glavi onu stvar, makar refren – Gonna fly now…

Imala sam osam godina, kada sam počela da pišem svoju autobiografiju. Na nasleđenoj italijanskoj mašini za kucanje. Sela sam za svoj dečiji radni sto, na kome je stajala šolja kakaoa, umesto kafe, ozbiljna u odluci da ja tog dana postajem pisac.

Uvukla sam papir u mašinu, napisala svoje ime i prezime i ispod toga „Moja autobiografija“. Onda sam zamišljena, pogleda uprtog kroz prozor na komšijski čardak, koji se punio klipovima kukuruza, presedela u tišini neko vreme. Otpila sam gutljaj kakaoa i počela da pišem.

„Mama kaže da je te srede, kada sam se rodila, sneg bio do kolena. U Somboru, mom rodnom gradu. Često je teram da mi priča kako je sve to izgledalo. Koliko su se svi u porodici radovali, kako sam izgledala, jer sam se rodila šest dana nakon termina, kada sam se prvi put nasmejala i da li je ipak moguće da sam kao beba imala plave oči, koje su posle postale smeđe…“

U tom momentu u sobu je ušla mama.

„Sine, ja čujem da ti nešto kucaš na mašini. Šta ti to piskaraš?“

Odgovorila sam, ozbiljna kao uvek kad sam bila usred važnog zadatka:

„Svoju autobiografiju.“

Mama je razvukla osmeh od uva do uva. Sada kad se setim toga, mislim da je jedva uspela da se suzdrži da ne prasne u smeh. Ipak, poštujući moju posvećenost i stav odrasle osobe, samo je pitala:

„Sine, a o čemu ćeš da pišeš u toj svojoj autobiografiji? Zar ne misliš da si isuviše mlada? Autobiografije obično pišu ljudi u nekim zrelim godinama, kada su već nešto proživeli, kada su se naputovali…“

„Razumem. Ali, ja zaista mislim da imam o čemu da pišem. U mom životu se svaki dan nešto novo desi. Ja imam jako zanimljivo detinjstvo“.

„Da, ali onda se piše dnevnik. U dnevnik možeš da pišeš šta ti se dogodilo danas, juče…“

Mama je imala dobre argumente, ali mama nije znala. Kao što niko drugi nije znao. Bilo mi je teško tada da objasnim drugima da sam ja osećala i znala da je život mnogo više od onoga što nas odredi na rođenju. Mnogo više od onoga što nam se dešava. Život je u meni pisao romane, sabrana dela, daleko od toga da su mi se priviđali likovi ili glasovi, ali imala sam tu moć da se u svojim mislima u trenutku prebacim u neko drugo vreme, na neko drugo mesto i da budem neko drugi, a opet da to budem ja.

Kada si dete, tvoja mašta zaista čini svašta. Kako godine prolaze, društvo te smešta u neki kalup, uvek se nađe neko ko će da da konačni sud šta možeš, šta ne možeš, za šta si talentovan, a za šta nisi. U Srbiji je najbolje ovo i ono, dobra ti je ideja, ali od toga nema hleba, treba gledati da od posla može da se živi, dođe vreme kad treba čovek da se skrasi, da odraste, da nađe zadovoljstvo u onome što radi, jer se ne zna da li će ikada raditi ono što voli.

Postoje teorije i teorije, ali je meni i danas lakše da govorim u replikama iz filmova. U Matriksu Morfeus kaže Neu:

„Don’t think you are, know you are“.

I nauka podržava ovo stanovište. Sama činjenica da koristimo samo oko deset odsto naše sive mase dovoljno je jak argument da nastavimo da tragamo. Da nastavimo da upoznajemo sebe. I dok se vekovima unazad nauka bavila time koji deo mozga i na koji način koristimo, nikada nije uspela da materijalizuje naša osećanja, nikada nije uspela da definiše ljubav. Prema sebi, prema drugima. Prema svemu što oko može da vidi, uho da čuje, a jagodice na prstima da osete. I ljubav prema onome što ne može da se opipa, već samo da se oseti i diše.

Upravo u želji da čovek nastavi da radi na sebi, da upoznaje sebe i da nauči da prepozna zadovoljstvo dok traži odgovor na pitanje „Ko sam ja?“ nastao je i ovaj blog. A možda je sve ovo samo nastavak autobiografije koju sam počela da pišem na maminoj pisaćoj mašini sa osam godina.

Dobrodošli u Milin svet!

U nadi da će vas nagnati da počnete da otkrivate svoj,

Mila

Pre tačno godinu dana udarna vest u zabavnoj rubrici bio je austrijski radio voditelj Džo Kolhofer. Tog 21. decembra 2015. godine Džo se zabarikadirao u radijskom studiju austrijske stanice Antena Korintia, stolicom blokirao ulaz u studio svom kolegi ili bilo kom drugom ko bi pokušao da osujeti njegovu nameru i 24 puta zaredom pustio u program hit iz osamdesetih Wham „Last Christmas“, koji je na velika vrata muzičke i modne scene uveo kardigan rolke.

Razočaran sivilom i raspoloženjem ljudi koje je sretao na putu do posla i nazad, Džo je rešio da uzme stvar u svoje ruke i puštao bi on tu stvar do iznemoglosti da se u program nije javila njegova četvorogodišnja ćerka i rekla kako joj se pesma jednostavno ne sviđa.

Uticaj koji je Džo Kolhofer ostavio na slušaoce teško da je iko mogao da izmeri. Verovatno se time niko nije ni bavio. Bio je i ostao naslov u rubrici – zabava, i to prošlogodišnjoj.

Uprkos tome što je okićen za moj rođendan, već krajem oktobra, Beogradu pod naletom nemaštine, trke za novcem, ipak nedostaje to nešto. Neki duh, šta li. Nada i vera. Možda ljubav, univerzalna ljubav. Ah, da, nedostaje i sneg. Mada, sneg su najavili, pa se tu da popraviti nešto.

Uporno vrtim radio stanice nadajući se da ću do Nove godine čuti tu stvar. Mogu da je pustim preko jutjuba i više od 24 puta, ali nije podjednako zanimljivo.

Džo Kolhofer je za svoju tešku povredu radne discipline i zloupotrebu službenog položaja kažnjen tako što je primoran da radi i za Božić i za Novu godinu. Krivo mi je što nisam mogla da slušam taj praznični preludijum. Nadam se da je Džoova ćerka u međuvremenu zavolela „Last Christmas“. Nadam se i da je Džo ostao isti. Jer, ako jeste, njemu lampice svetle i u aprilu.