Kejt: Promeniću se.

Habl: Ne, nemoj da se menjaš. Ti si svoja, ti imaš svoj stil.

Kejt: Ali, onda neću imati tebe. Zašto ne mogu da te imam?

Habl: Zato što stalno nešto guraš, svakog prokletog trenutka. Nema vremena ni za odmor, ni za uživanje u životu. Sve je uvek toliko ozbiljno kod tebe.

Omiljeniji film svih vremena. The Way We Were. Devojka koju sam voleo, kako su preveli kod nas. Robert Redford i Barbra. I scena iz svakodnevnog života. U trenucima kada mi je teško, kada me uhvati napad panike, dok se borim za vazduh, trčim ko bez duše do prvog ogledala i ostanem dugo zagledana, ne u svoj lik, već samo u oči. I dišem.

„Možeš li da budeš manje komplikovana? Manje tako nekako napadna, manje vedra, manje tužna, manje romantična, manje u oblacima, manje lična?“

Kako sam odrastala, fraze su se menjale. Menjali su se i ljudi koji su ih izgovarali. Kao na pokretnim stepenicama. Za mene je to uvek bio nemi film. Reči su prolazile kroz mene, znaci pitanja se odbijali i klizili, kao rečna voda o perje kakve divlje guske.

Kada sam prvi put pogledala film Devojka koju sam voleo, nije mi bilo jasno zbog čega je Kejt izgubila Habla. Nisam uspela da pročitam Habla. Ali sam vrlo dobro pročitala Kejt. Napraviš tu i tamo neki kompromis, naučiš da oćutiš, ugrizeš se za usnu, zadržiš suze, pokupiš ponos, poput nekog imaginarnog teškog kofera, konsoliduješ svoje redove poput vojnika na gubitničkoj strani i doneseš odluku.

Da ipak nećeš i ne možeš biti manje ti. Koliko god da te koštalo. Koliko god ti se nudilo u zamenu za deo tebe. Kad veruješ u nešto, kada se ceo univerzum ćelija skoncentrisan tu negde oko tvog pupka uroti da te ubedi da nešto treba ili ne treba, ne pomaže ni osmeh Roberta Redforda iz mlađih dana, ni svi objektivni, racionalno proračunati argumenti.

Stojim ispred ogledala. Zagledana ne u lik, već samo u oči. Nozdrve se šire, grudi se penju do grla. Guraju tu knedlu napolje. Potiskuju strano telo. Potiskuju strah. Tražim tu, u tim očima devojku koju sam volela. I kad je nađem, kada se uverim da je još tu, da je nisam izgubila, dijafragma se opusti, zenice prošire, a ja ponovo prodišem.

Pomislim, dobro je. Sve je u redu. Spremna da podnesem ma kakvu žrtvu ili gubitak.

I slobodno možeš da pitaš. Može li jednostavnije? Sve može jednostavnije. Ali, to onda ne bih bila ja. To onda ne bi bila devojka koju smo oboje voleli.

Prodavali su se nekad, devedestih, u knjižarama mirišljavi blokčići, jeftina zamena za sličice kojih tad nije bilo. U tri veličine, najmanji je bio zgodan, jer je stajao u unutrašnji džep, zajedno sa patenticom sa gumicom na kraju. Krenem tako, u „simod“ patikama sa čičkom, pertle su mi zadavale velike muke, pošto nisam mogla da dohvatim stopala… Tri stepenika, dvorište, kapija, teška od gvožđa, i napolju sam. Imam celo poslepodne za svoj mali ritual. Put do prabake. Na drugom kraju grada. Počinjem da brojim još od vrata, Jedan, dva, tri, četiri… Pazim da koraci budu ravnomerni i približno isti, kako se ne bi poremetila računica. I strogo pazim da ne stanem na crtu na trotoaru, da mi ništa ne poremeti koncentraciju. Brojim sve vreme. Koraci na pešačkom postaju veći, da se zaobiđu bele pruge zebre. Brojim. Pazim. Ako se desi da omanem negde, moraću da čekam do sledeće šetnje.

Nadam se da neću sresti nikog, i brojim. Pomislim kako je dobro što imam patike na čičak, jer bi mi se sigurno odvezala pertla. Sveže je, miriše na kišu koja tek što je pala, zastanem, zažmurim i udahnem. Idemo dalje. Brojim. Stižem do bakine zgrade i pre nego što pritisnem zvono na interfonu, vadim blokčić sa mirišljavim stranicama i upisujem broj koraka – O. Price – S.V. Čiče = 5596 koraka. Pogledam u tabelu, dvadesetak koraka više nego prošli put. A razdaljina ista.

Kada je došla fizika u šestom, sve je postalo nekako dosadno, predvidljivo. Počele su da nestaju magije, izmišljeni svetovi i mitovi. Došli su etaloni, metri, centimetri, ubrzanja, sile, došao je čitav jedan svet i srušio postojeći. Srušio sate i sate maštanja, srušio i neke ozbiljne dečije teorije, srušio logiku postojanja i smisla svega.

Pre par dana saznala sam da je Tesla brojao korake. Ne znam da li sam se više obradovala ili uplašila. U svom nagonu ka savršenstvu išla sam najdalje što sam mogla. Do blagog opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Ali, ono što sam naučila o savršenstvu staje u svega nekoliko rečenica. Znam da savršenstvo ne postoji, ali sve i da postoji, ne bi ga izmislila fizika. I izgledalo bi tačno ovako – kao Mesec, kao Mone, kao magic hour, kao miris pokošene trave, kao miks zelene i plave, sveže, neukaljano, kao dečiji koraci koji se broje, i kao „simod“ patike na čičak koje ne staju na crtu. 

Nestrpljiva sam kao malo dete dok putujem. Dosađujem, ispitujem, pričam, brbljam, poredim…. Razneže me oni predeli koji podsećaju na kuću. Volim kada put prati reku. Onda obavezno zaključam vrata kod zadnjeg sedišta i naslonim glavu na prozor. Isključim se i zamišljam. Od svake reke napravim Dunav. Kao da ne postoji nijedna druga reka. I kao da nijednu drugu nisam videla. I pratim zamišljenu liniju, koja u mojoj glavi nema kraj.

Ima nešto u tome kad nadođu reke. Osetim to kao hronični bolesnici u kostima. Kad počne da se topi sneg i zimu otpišem jednim odlučnim – e, dosta je bilo, i sve zimske stvari, kape i šalove, odložim na najvišu policu ormara, onda krene. Povlačenjem u sebe, plitkim disanjem, da ne propustim nešto. Uhvati me nemir, i svugde sam i nisam nigde.

Photo by Goran Jankovic

On (Balašević) u jednoj pesmi kaže – ratovi prolaze, a ljudi eto ipak ostaju. Prkosila sam svemu te godine, i ratu, i ljudima. Terala inat. Odrađivala sve što treba i mora, i onda hvatala trenutke, istrčavala iz kuće i vozila bicikl do besvesti, ko bez duše, dok ne stignem do drveta i načete klupe kod Velikog bačkog kanala. Kanal ide ka Dunavu. Kanal je prljav, maltene stoji. Ali ide ka Dunavu…

Preživela sam sve skoro netaknuta. I rat, i bolest i smrt.

Prelazili smo most na Batini i išli na palačinke. Nekad. Vikendima. Kad sam bila baš mala. To bi se uvek pretvorilo u čas iz istorije. I šta ja znam, zamišljala sam kosture na dnu reke. Sedela na obali, tako da mi cipele skoro dodiruju površinu vode. Gubilo se dno vrlo brzo iz vida. Nisam se nikad pitala gde ide Dunav, i zašto. Dovoljno je bilo što je bio tu, kovitlao vrtlozima, i čuvao tajne. Milion tajni. I više.

Dunav naraste s proleća. I onda dugo oboje ćutimo, i plačemo. Za jednim mostom u Novom Sadu i svime što smo izgubili.

Postoji taj osećaj, kada čula otupe, kada se vid zamagli, zatutnji u ušima, nos postane neosetljiv na mirise, nozdrve se prošire, kolena klecnu, a telo postane kao neko telo tuđe i strano. A sve oko nas nekako poznato, već viđeno.

Bio sam tu. Hej, bio sam već tu. Ovo si mi već rekla. Negde sam već videla taj pogled. Već sam plesala uz ovu stvar, možda negde drugde. Ili ovde. Ne znam… U trenutku potpune nesigurnosti, kada nam je teško da komuniciramo sa drugima, u tom vakuumu, gde ne postoje jasno vreme niti prostor, ostaje jedino poniranje u samog sebe.

Detinjstvo je izgubilo svoju nevinost kada su došle fizika, hemija, psihologija. Kada je naš svet grubo suprostavljen činjenicama, kojima su nas hranili za doručak, ručak, večeru. Kada smo na svako zašto dobijali gotovo i instant zato.

Tako je na red došao i “deža vi”. Već viđeno. Naučno objašnjena pojava, paramnezija, do koje dolazi usled zamora nervnog sistema, kada se izuzetno duge i osetljive sinapse pogube i u našem telu skrate refleksni luk. Pa imamo osećaj da smo sve to već videli i doživeli.

Zaljubljenost u Bajrona je došla negde u isto vreme sa psihologijom. U drugom razredu gimnazije. Bila sam u toj meri opčinjena njime, njegovom poezijom i pojavom, da bih ga često i sanjala. Čitala sam njegove stihove prvo na srpskom, a onda i na engleskom, da mi slučajno ne bi promaklo nešto. Čak sam se prijavila da pišem seminarski o njegovom životu, uticaju koji će ostvariti kasnije, o tragičnoj sudbini duše koja i da je htela nije mogla drugojačije postojati. Likovi u stvarnom životu nisu tada imali nikakve šanse. A ja sam bila sigurna da smo se Lord Džordž Gordon Bajron i ja negde sreli.

Psihologija, ojačana fizikom i biologijom govorile su da za to ne postoje ni najmanje šanse. A onda sam iskoristila nauku i okrenula je protiv nje same. Samo da bih terala inat. Samo da bih sve izvrnula naopako, onako kako sam želela.

Ako je istina da je svaka naša misao u stvari bioelektrični impuls, onda, kao i svaka struja, oko sebe stvara magnetno polje, ima svoju frekvenciju i amplitudu. I ako je istina da sve ono što se stvori ne može da nestane, već samo prelazi iz jednog u drugi oblik, onda bi to značilo da misao koju je naš mozak proizveo ne nestaje, već se poput talasa preliva i luta nama nepoznatim prostranstvom. A ako smo sposobni da signale odašiljemo, onda sigurno možemo i da primamo signale. Samim tim, mora biti da su u onih 90% našeg mozga, koji nikada nije istražen, skriveni i odašiljač i prijemnik, poput radio veze.

Silno sam se zabavljala nakon definisanja ove teorije, zamišljajući ljude sa antenama na glavi, misleći koliko su tuđih misli ukačili iz etra, misli ljudi koje nikada nisu poznavali, ljudi koji nikada nisu govorili njihov jezik, niti možda znali za struju. Koliko su tuđih iskustava pokupili, upecali, videvši svet oko sebe, makar na tren, tuđim očima.

U svakom slučaju, ja sam bila zadovoljna. U svojoj teoriji, našla sam način da objasnim sebi kako je moguće da smo se Bajron i ja zaista negde sreli. I kako je moguće da smo vodili duge razgovore o smislu života, na nekom grčkom ostrvu, bez pojma o vremenu i prostoru, sve dok on ne popusti i na moj nagovor odrecituje mi još jednom:

„Da, mi nećemo lutati više
u kasnoj noći ti i ja,
i zalud srce ljubavlju diše
i mesečina još uvek sja.
Jer duša kreće već iz grudi
uz mač što hrli sad u boj;
za predahom mi srce žudi,
i ljubav traži kraj već svoj.
I zalud noć sva voljenjem diše
i zalud njoj će uskoro kraj,
nas dvoje nećemo lutati više
uz mesečine blistav sjaj“

Lord Džordž Gordon Bajron (1788 – 1824)

“Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?”

Laza Kostić, Santa Maria della Salute (1909)

U Veneciji, gradu što tone od samog postojanja svoga, zatrpanom turistima, otežalom od svih misli što su se poput golubova sjatili na tom i takvom mestu, u crkvi čiji kamen miriše na vekove i morsku so, obitava nekoliko puta godišnje duh Jelene Dunđerski, od milošte nazvane Lenka. Duh, koji širinom svojom i lepotom svojom pleniše prvo svoje roditelje, pa prosce, pa na kraju opčini i vremešnog Lazu. Lenka je bila i ostala pojam odvažnosti, inteligencije, ženski mangup, koji je za svoj mangupluk imao itekako dobro pokriće. I jednako kao što se duhu i lepoti Lenkinoj divio vaskoliki svet, tako se svet oduvek divio i crkvi Santa Maria della Salute. Pa, ni ne čudi što Lenkin duh pohodi to mesto, jer tako se sve to lepo uklapa i pristaje jedno drugom.

Osam stotina kilometara dalje, u tišini i prigušenom šumu krošnji stogodišnjeg drveća, u udolini Fruške gore, gde tih i nenametljiv stoji manastir Krušedol, na tom i takvom mestu, vojvođanski smirenom, prošaranom pokojom divljom bulkom, obitava nekoliko puta godišnje duh Julijane Palanački, od milošte nazvane Jula, rodom iz Sombora. I na tom i takvom mestu se dugi niz godina nakon Lazine smrti, a po njegovoj zapovesti, služila služba za pokoj duše Lenkine i za pokoj duše Juline.

Oj, Sombore, grade na severu Bačke, ko te nije video, ko se tvojim ulicama pod zelenim svodovima nije provozao, bilo u karucama, bilo na savremena četiri točka, ko ti nije prišao sa svakojake strane, preko žitnog beskrajnog prostranstva, ko se u te nije zaljubio; i pod bođošem nekim tvojim ko se nije poljubio, teško da bi ikada mogao proniknuti u tajne odaje duše jedne Julijane Palanački, od milošte nazvane Jula.

Skoro četvrt veka je ona nenametljivo, strpljivo, odlučno i bespogovorno čekala Lazu. I zarekla se sebi – on će biti moj. A, u stvari, zarekla se Bogu da će ona biti njegova. Jer, Laza nikada nije bio njen. Uprkos svemu, nije Laza dao na svoju Julu. Podarila mu je oslonac i bezuslovnu ljubav, kako bi on, bez bojazni za svoju egzistenciju, i makar naoko konačno zadovoljivši palanačke norme, mogao ostati svoj. Svoj i zanavek u srcu Lenkin.

Istorija je pokazala, a narod pripovedao – ne bi Laza bio Laza, da nije bilo Lenke da pletivo isplete tanko i uvuče ga u taj večiti život među javom i med snom, al’ ostanem tako često zagledana nad starom i retko traženom fotografijom Julijane Jule Palanački. I pomislim kako bi svaka od nas u nekom trenutku svog života mogla biti nekome Lenka, nekome Julijana, jer svaka žena je nekad opčinila i bila opčinjena.

Da… Širok je bio duh Lenkin, uz anđeoski glas, mape uma proširene i prefinjene znanjem nekoliko jezika; bečke škole su samo izbrusile taj dijamant. Al’ širok je, ako malo bolje razmislite, i duh Julijanin, iako se o tome ne pripoveda toliko, iako ga nisu opevale najljubavnije pesme koje je srpska poezija iznedrila; širok je i širi taj duh nego što se misli, čim je mogao da prigrli i Lazu i Lenku u njegovom zagrljaju.