„Znate da imate samo pet minuta? Molim Vas da se držite vremena“.

„Znam. Kamera je postavljena. Snimatelj spreman. Biće pet minuta“.

„Vi, novinari, uvek to kažete“.

Instrukcije PR-a bile su jasne. Pet minuta sa Nikijem Laudom, čovekom koji je život merio u stotinkama.

30. novembar 2009. Radila sam godinu i po dana na B92. Niki Lauda je u Beogradu promovisao svoju avio kompaniju.  Ipak, najviše pitanja odnosilo se na predstojeću sezonu Formule 1.

Znojili su mi se dlanovi. Samo da ne uprskam. Sedela sam na stolici i osećala užasan pritisak u glavi. To je bila najveća stvar koja mi je poverena kao početniku. Šta ako ne odradim posao dobro, šta ako se zbunim, šta ako ne procenim dobro vreme, šta ako ode usred intervjua, šta ako…

***

Nedelje mog detinjstva bile su predvidive i ušuškane. Sporo, lenjo pre podne. Ručak uvek u isto vreme. U minut. I zvuk prenosa Formule 1 sa TV-a kad je sezona.  

Navukla sam se kao dete. Nastavila da pratim i kao odrasla, možda ne tako disciplinovano, ali uvek sa velikim strahopoštovanjem.  

Vožnju sam položila u trideset petoj, iz trećeg puta, nakon dve auto-škole, tri dizelaša i 70 časova obuke. Pravdala sam to svojom željom da jednog dana kada sednem za volan, želim da budem sigurna da ću to moći. I da ću biti bezbedna.

Nikada nisam volela brzu vožnju. A opet, obožavala sam formulu. I naravno vozače. U kući smo bili podeljeni nakon Aertona Sene, koji je u stvari jedini, od svih vozača Formule 1 kojih se sećam, imao jednoglasnu podršku ukućana.  

Zvanično, tata i ja smo navijali za Hila, mama za Šumahera. Priznajem da mi se u to vreme potajno najviše sviđao Žak Vilnev. Ali, morali smo imati većinu, pa je Hil prevagnuo.

Niki je bio šampion pre svih njih. Pre nego što sam se rodila. Stariji mi pričaju da je formula koju ja poznajem dosadna i da je nekad, kada je Niki Lauda vozio, to bila prava stvar. Kažu i da takvih kao što je on bio više nema. Ne samo na stazi.

***

Intervju sam završila za 4 minuta i 30 sekundi. Te 2009. Niki Lauda je rekao da je Sebastijan Fetel njegov favorit. Fetel je 2010. osvojio prvu šampionsku titulu, a zatim još tri. Nakon što sam se zahvalila na izdvojenom vremenu, pitao je:

„Ok, da li je to sve? Jesmo gotovi?“, bio je spreman da ustane i počeo da skida bubicu.

„Ne baš“, odgovorila sam.  

Pogledao me je sumnjičavo.

„Mogu li Vas zamoliti za fotografiju? Da učinimo srećnom i moju mamu“.

Nasmejao se. I tako je nastala ova fotografija. Niki Lauda i ja. U četrdesetoj sekundi petog minuta.

Vedro nebo, bez kiše i čistu stazu. To je ono što Vam želim. Bila mi je čast.

„Na kraju krajeva, šta uopšte možemo dobiti ukoliko se zauvek budemo osvrtali i krivili sebe zbog toga što nam život nije ispao baš onakav kakav smo zamišljali?“

Kazuo Išiguro, „Ostaci dana“ (1989)

Mali, turistički primorski gradić Loutra Edipsos (Banja Edipsos) nalazi se na severu ostrva Evia u Grčkoj. Ponosno izlazi na Egejsko more i okružen je planinskim vencem sa kog je, kako legenda kaže – čuveni Herkules bacio svog slugu Lihasa, jer mu je ovaj doneo košulju premazanu otrovom, poklon od jedne od Herkulesovih žena zbog načinjene preljube.

Pomalo zapostavljeno mestašce, u onoj meri u kojoj će tek svaki peti turista znati da je Evia drugo najveće grčko ostrvo, Edipsos je stalni dom za oko hiljadu meštana, koji potvrđuju da su  crno-bele fotografije u izlogu jedine fotografske radnje autentične i da tamo zaista zna da padne sneg.

U prošlom veku, ovo mesto bilo je letovalište bogatih i slavnih, internet vrvi od podataka da su se u termalnim vodama ove primorske banje okupali Vinston Čerčil, Merilin Monro, Marija Kalas, Aristotel Onazis i hiljade drugih koji nisu dospeli na top listu popularnosti.

Edipsos, Evia 1954. i 2018.

Danas, hiljade grčkih penzionera dolazi ovde od proleća do jeseni i o trošku države leči hroničnu kostobolju i reumu u termalnim bazenima koje je u kamenu izdubila vrela voda. Besplatan boravak platili su svojim radnim vekom, sada zasluženo odmaraju.

Preko dana su po ceo dan u vodi, sa šeširima, u plićaku, u grupicama. Neko sa šlaufom, neko sa „mišićima“, neko bez. Gotovo svi na nogama imaju gumene sandale poput onih koje je proizvodila Jugoplastika. Čista je voda, ima i ježeva, pa zbog toga.

A onda dođe suton, kada se još nije smrklo, a nije ni dan. Vakuum neposredno pred paljenje ulične rasvete koja će odsvirati preludijum u noć. Paradoks vremena u kom se sve čini mogućim i nemogućim. Ostaci dana koje možeš skupiti poput mrvica sa stola, ostaci dana koji klize kroz prste kao pesak.

To i takvo vreme grčki penzioneri presede na klupama na šetalištu, tik uz more. Neki odćute, neki međusobno razgovaraju o dobrim starim vremenima, komentarišu omladinu, u podsvesti možda svode neke svoje račune. I smeju se.

Deluju srećno. Da znam grčki, pitala bih ih. A možda njihova lica nekim univerzalnim nemim jezikom daju bolji odgovor od par rečenica.

More kao more. Uvek je lepo. Grčka kao Grčka. Uvek deluje svoje i slobodno.

Ušla sam u rođendansku nedelju. Pre trideset pet godina te sredine oktobra padao je sneg. Koliko god sabirala i oduzimala te neke intimne račune, meni je samo jedna misao u glavi – kako izgleda sneg u Edipsosu. Pogled na more zimi, sa klupe sa koje su se letos smejali grčki penzioneri.

To je ono što želim za ovaj rođendan. Ostatke dana bolje od samog dana.

„Vreme oživi jedino kada satovi stanu“

Vilijam Fokner

Pregledi godine ponuđeni u medijima više su ličili na izbor iz crne hronike. Niko nije podsetio na otkrivanje novih sazvežđa, niti na vest da su plastične kese u Keniji deo istorije. Na početku neke već godine, koju brojimo po jednom od stotinu postojećih kalendara, retko ko ostane imun na nepobitni protok vremena. Pokoja nova seda, bora, hronični podmukli bol koji se javio, teže skidanje kilograma, činjenica da je potrebno više da se prenebregne noćni provod. Vreme ne radi za nas.

Ali, zato mi i dalje radimo za njega. Potreba čoveka da broji dane, mesece, godine, da u entropiji sveta nađe i uvede, makar silom, neki red je prevladala. Prevladala nad osećajem da smo tu ovde i sada. I da drugo ne postoji, da nije važno. Uhvaćen trenutak, koji ispliva kad se prisećamo detinjstva ili nekog događaja koji nas je obeležio, jači je i postojaniji od bilo kog kalendara.

Kako izmeniti prošlost u koju se ne možemo vratiti ili uticati na budućnost koju ne vidimo? Sumiram i ja, bez spiskova, bez konkretno omeđenih podataka i crtanja zamišljene skale uspeha – koliko sam od ove godine očekivala, koliko dobila, koliko uzela i koliko izgubila.

Iz sobe na sedmom, poslednjem spratu iznajmljenog stana imam relativno širok pogled na nebo. I sklona sam tome da dodatno platim pogled na nebo. Koji kalendar se koristi tamo? Kako se tamo računa vreme? Kako izgleda taj svet koji sanjam? U kome mogu nešto što mi na javi ne bi palo na pamet.

Ređaju se sazvežđa. U kojima nas ima, u kojima ne postoji vreme. Postoji samo trenutak. Veći od godine i veći od večnosti.

Ređaju se slike iz života. Ne znam da li ih prizivam ili one same nađu svoj put. Do moje svesti. Ređaju se kao tačkice na horizontu. Svetle – neke jače, neke slabije. Nisu povezane, jer ne postoji vreme koje bi ih povezalo u kontinuum. Entropične su, haotične, pa ipak kad pogledam u nebo, zajedno stvaraju mozaik. Život od trenutaka. Život u trenutku. Ovde i sada. Kada se sve menja. Kada sve počinje i sve se već završilo.  

“Ne možeš se boriti protiv tog Filistejca. Ti si još dečak, a on je vojnik čitavog života”

Biblija, Prva knjiga Samuilova, poglavlje XVII

Obične priče imaju publiku. Dobre priče imaju pouku. I neka bude priča. Stara tri hiljade godina. Praktično biblijska priča. O Davidu i Golijatu. Ali, neka, za promenu, to ne bude priča o veri i Bogu; neka bude priča o borbi, svakodnevnoj borbi Davida protiv Golijata.  

Postoje bitke koje vredi bìti, herojski, junački, čojski. Postoje i one koje nisu vredne trošenja, iz kojih se najbolje elegantno izvući. To su bitke koje nisu naše. Ukoliko se izvučemo iz njih, nesumnjivo je da će nam senka kukavičluka visiti nad glavom još neko vreme. Naučeni smo da ne odustajemo, da udaramo glavom o zid, da tražimo izlaz na ta jedna vrata, za koja mislimo da vode ka izlazu, a ne znajući da obično iza tih jednih, koja neće da se otvore postoji milion drugih za koja ćemo opet bezuspešno tražiti ključ.

A ipak, nekad je herojski stati, napraviti stratešku pauzu, prisetiti se zašta i rašta se borimo. Da li je vredno? Šta želim? Šta ne želim? Imam li snage? I najvažnije – kako pobediti Golijata ispred sebe i Golijata u sebi?

David je, čistog srca i ne baš bistre pameti, pred sebe stavio izazov toliko veliki da ga niko nije mogao savladati. Da li luda hrabrost, vera, šta li, tek ovog tek ispilelog ptića dovelo je do pobede koja se prepričava eto već tri hiljade godina. Svete knjige će pripovedati da je to bila snaga vere, koja je Davidu omogućila ovu veličanstvenu pobedu.

Ali, šta ako stvari postavimo ovako? Šta ako priča krije jednu mnogo pragmatičniju istinu? David je bio onoliko jak koliko je Golijat bio slab. Nije Golijatu presudila veličina kamena izbačena iz Davidove praćke, već mesto gde je kamen udario. U Golijatovu najslabiju tačku. Intelekt.