Lale ne voli stepenice. Traži da se nosi. Veterinar kaže da je on rase kučeta “za poneti”. Nosim ga u lift, iz lifta, niz par stepenika, do izlaza iz zgrade. Spuštam ga dole, stavljam mu povodac i tu se komande završavaju.

Dalje on vodi priču. Pošto je mužjak, šetnje traju duže, jer don Lale mora da zna ko se muvao po kraju od prošle šetnje i da mesto propisno obeleži da se zna ko je glavni.

U njegovom mozgu moguće da postoje zacrtane mape koje za ovih pet godina nisam provalila. Pustim ga da me vodi. I to je novo. Nijedan žanr plesa mi nije išao, jer trebalo je prepustiti se nekom drugom da vodi. Sa tangom je bilo ozbiljnih problema. Odustala sam posle tri meseca, a još mesec dana sam osećala nožne prste nagnječene neskladom sa dodeljenim mi partnerom.

Volim poznate rute. Ne obavezno najkraće, svakako bez isuviše drugih učesnika u saobraćaju. Bilo da šetam, vozim bicikl ili sam za volanom.

Isto tako, ne podnosim stajanje u mestu. Radije bih izašla iz busa i pešačila. Samo da se krećem.

Više puta sam pešačila od centra do Banovog Brda kad sve stane zbog snega u januaru ili februaru koji je iznenadio putare.

Maher sam u menjanju linija gradskog prevoza. Jer, nije poenta u ušuškavanju u slobodno mesto. Stalna promena kao jedina konstanta. Ali uvek sa mnom na mestu glavnokomandujućeg.

I onda me Lale nauči lekciji. Kako je to lutati bez cilja ili poznate mape. Krug kojim se krećemo nije širok, možda obuhvata dva kvadratna kilometra, ali tu su sva ona mesta nevidljiva onima koji hodaju asfaltiranim pločnicima.

Ugušiti kontrol frika u sebi. Učim.

Pustiti da neko drugi vodi, to je kao slobodan pad. Uzbudljivije od svake scene akcionog filma koju uvežbavam svaki dan.

Van mape i bez navigacije, našla sam i ovaj grafit.

I nikada se više nisam pronašla nego u lutanju bez cilja. Nikad više spoznala sebe. Ni šta znači biti slobodan od straha što ne znaš šta je sledeće.

Neki radni dan oko prvog maja. Sećam se da je bilo toplo. Sedela sam na zadnjem sedištu kola, glave naslonjene na prozor, rešena da izdržim koliko god je moguće dok perifernim vidom hvatam ubrzani film izniklih useva pšenice i kukuruza.

Vraćali smo se iz Subotice za Sombor. Putem kom znam svaku kuću i rupu na asfaltu. Negde na osmom kilometru između sela Aleksa Šantić i Svetozar Miletić, što je najdužih 12 kilometara na tom putu bez kuće, uz tek pokoje zalutalo drvo uz oranice, tata je isključio radio u kolima. Mnogo je krčalo.

To je bio znak da počne mini a cappella koncert švesterki Vraneš, kako i danas zovemo mamu i tetku.

– Sestro, sećaš li se ti Ksenije Erker? 

– Mama ju je jako volela.

– Kako ide ona pesma?

Nekako su krenule zajedno u isti glas. Kao da su mesecima uvežbavale samo tu pesmu

“Proljeće je otpočelo s vjetrom,

Kao da je znalo da nas dijeli…”

Melodija i reči su mi se duboko usadile u podvsest. Pesmu sam naučila napamet samo slušajući njih dve u kolima tog dana. Svaki ton. Svaku reč. Negde kod Miletića nebo se smrklo, udario je onaj pljusak posle kog temperature opadne za desetak stepeni u samo pola sata.

*

Bio je to poslednji bezbrižan dan, pre nego što se desio život, povlačeći za sobom čitav niz događaja, poput početne u nizu domina koju je neko iz čiste obesti kvrcnuo izazvavši jedan opšti haos, potirući zakon gravitacije, izbacivši me na obalu posle šest-sedam godina kao brodolomnika.

Odrasla sam preko noći. Koje tačno, ne znam. Ali, svakako u danima koji su usledili posle tog.

Godinama kasnije, na sedmom spratu zgrade na Banovom brdu, tokom jedne od onih noći kad bih ispijala vino pokušavajući u mraku pogledom da doprem najudaljenijeg osvetljenog prozora, algoritam na jutjubu prebacio je na njega.

Proleće bez tebe u izvođenju Arsena Dedića.

Pogodilo me. Vrteo se film u mojoj glavi do dugo u noć. Ceo dotadašnji život spakovan na filmskoj traci. Na projektoru zakucanom sa unutrašnje strane kapaka.

Bila sam zaljubljena u Arsena. Onako kao šiparica. Kao devojke iz prvog reda na koncertima Bitlsa.

Nisam ga nikad slušala uživo. Iako je bilo prilike. Nekako se nije pogodilo. Isuviše sam računala na slučajnost – ako budem slobodna taj dan, ako nađem društvo, ako nije daleko…

Ne trepćući sam slušala ljude koje sam poznavala, a koji su poznavali njega. Lično.

I, eto i danas ne mogu da ga opišem rečima.

Svaki put se prepoznam u nekom drugom stihu, nekoj drugoj strofi.

Ova me ipak dotukla. Na prvi takt. I sada sam svugde i nema me nigde.

Ono uzbuđenje s proleća kad bi samo negde lunjao, kad bi se zaljubljivao u prolaznika, ulicu, drvored. Kad živiš u trenutku, pa ti sve bude žao da spavaš, jer je java lepša od najlepšeg sna. 

I onaj nemir s jeseni, kad sve hoćeš, i ono što ne možeš, i ono što nikako ne bi smeo.

*

Padne mi tako nešto na pamet, pa nemam mira. Uzela sam telefon u ruke i pozvala mamu. Za ovih osamnaest godina koliko živimo u dva odvojena grada, navikla je na česte pozive. I moja ničim izazvana pitanja.

– Reci, sine. Jesi dobro?

– Jesam, jesam, maći. Ma, nešto razmišljam. Slušam Arsena, pa sam htela da te pitam. Kakav je bio kad je bio mlad?

Nije joj trebalo mnogo da odgovori. Ni vremena, ni reči.

– Kao što mu i samo ime kaže – otrov za žene.

Nisam ga nikad slušala uživo. Niti lično upoznala. Ali, to su samo formalne, trivijalne stvari.

Suština je da nedostaje. Naročito s jeseni, naročito u proleća koja počinju s vetrom i kišom.

„Koliko još?“

Imala sam dovoljnu visinu za svojih osam godina da vidim plitku braon emajliranu šerpu širokog dna, ali ne i da dobacim do onoga što se u njoj krčkalo.

„Još malo“, odgovorila je baka.

„Još deset minuta, dvadeset?“

„Oko babino, ima još tri puta toliko. Oko sat“.

„Uh.”

***

Ne znam koje su to godine kada odlučiš da prvi put skuvaš džem. Mama kaže – prvi je skuvala u pedesetoj. Ja, eto, imam trideset šest. Recept ide ovako: kilogram kajsija, 200 grama šećera, ostaviš preko noći, sutra staviš na jaku vatru dok ne proključa, posle smanjiš.

„I onda?“

„Onda mešaš do besvesti“.

Lekcija o strpljenju. U vidu domaćeg džema od kajsija. U jeku drugog pika prvog talasa pandemije. Na plus 36.

Prvih pola sata nije strašno. Drži te entuzijazam. Osećaš se kao u šestom osnovne kad prvi put kročiš u kabinet za hemiju. Spreman da uložiš trud, pažljivo pratiš instrukcije i smućkaš nešto. Čekaš hemijsku reakciju. I ako rezultat ne izneveri – raduješ se kao dete u šestom osnovne.

S vremena na vreme menjam ruku kojom mešam. Grčim prste i opuštam, otresem ih, pa nastavim.

Posle sat, jednom rukom mešam, drugom se hvatam za krsta i u jednom dahu ispuštam vazduh kao da sam tobože potegla neki teški teret.

U tih hiljade i hiljade sekundi, vrti mi se svakodnevica. Počnem da pravim planove za narednu nedelju, mesec i onda shvatim da je većina tih stvari nemoguća zbog promene društvenih okolnosti oko Nove godine, negde u vreme kada je virus dobio ime; okolnosti koje su planove, očekivanja i želje pogurale u podsvesni deo sive mase. I rekle – zaboravi.  

Tog 31. decembra, dok sam uz kuvanu rakiju od suve šljive slušala tamburaše na subotičkom trgu, nisam ni očekivala u šta će se svakodnevica pretvoriti dva meseca kasnije.

Iz te i takve nesvesti bilo je nemoguće ne želeti, ne nadati se, ne praviti planove. Zamišljati i dalje svoj život za godinu, dve, deset. Radovati se moru, vikendima, druženju, ukradenom vremenu u onom zakrivljenom prostoru u kom se isključim od svih i svega.

Dok kuvam džem, ograničim se na jednostavne ciljeve, ostvarive, one koje donose lake poene i prečicu do serotonina. Uostalom i džem sam zamislila kao jedan takav projekat.

Negde na sat i po, dovukla sam šank stolicu. Pomislila sam da će mi to olakšati bol u leđima, sve vreme misleći na baku koja je znala da skuva odjednom i po 40 tegli džema od ne znam koliko kilograma kajsija, da bude dovoljno za sve, da se pregura zima.

Ja sam kuvala džem od tri kilograma kajsija. To bi u bakinom slučaju bio više eksperiment, nego ozbiljan kulinarski poduhvat. Za to možda nije vredelo ni uključivati šporet.

Nema filozofije. Samo stojiš ili sediš i mešaš. Bukvalno do besvesti. Klima je slabo dopirala do glave koja se usijala od ringle. Iz nje su iščilele sve misli osim jedne.

Koliko još?

Sa tako malom količinom šećera – vreme potrebno da dođem do rezultata se udvostručilo.

Koliko još?

Za ove druge stvari, van kuhinje, niko ne može da ti kaže koliko još.

Ma, nek ide život. Namažem džem na tostiran hleb i baš me briga.

Možda se sledeće nedelje odlučim za novu turu. Ako potraje, praviću i od šljiva.

Osamnaest godina u Beogradu. Ta krnja rečenica stajala je usamljena sigurno pola sata na praznom listu worda, dok su se o nju odbijale asocijacije i misli poput rascepkanih atoma. Šta prikačiti, za šta vezati, koja sećanja prizvati?

Grad.

Da li ima dušu? Sopstvenu ličnost? Karakter? Ili je to samo skup sećanja, mesta na kojima smo donosili odluke, na kojima smo se ljubili, svađali, kisnuli, znojili se, bili i poletni, i slomljeni, i srećni i besni?

Počelo je na raskrsnici Dušanove i Kneginje Ljubice (u to vreme mislim da je to bilo parče Zmaj Jovine). Odatle sam krenula na polaganje prijemnog. Donela odluku. Delovalo je zauvek. To je to.

Ređaju se mesta i ulice u kojima sam živela. Od Patrisa Lumumbe, Studenjaka, Lole, Borislava Pekića (tada Malajnička), Alekse Nenadovića, Internacionalnih brigada, sve do Banovog brda.

Svako od tih mesta imalo je svoju priču. Moju priču. Još nepodeljenu. Sačuvanu u nesređenim folderima u glavi.

Mesta na kojima sam radila. Okolnih kafana i kafića od kojih su mnoge promenile vlasnika ili su trajno nestale. Mesta na koja sam izlazila. Ljudi koje sam sretala. Slučajno i namerno.

Vikendi su na prvoj godini u studentskom domu „Patris“ bili vrlo čamotni. Većina studenata bi otišla kući. Sa grejanjem bez kog se te zime 2002/2003. živelo po nekoliko dana dok smo grejalice krijumčarili kao tobož zabranjenu robu, znala sam da se dobro obučem, nabijem kapu preko obrva, obmotam šalom i vozam gradskim prevozom. Da upoznajem grad sa mapom u rukama. Mislim da je još imam, sa mrljama od crvene hemijske kojom sam obeležavala neka mesta.

Uđem u neki bus, vozam se do poslednje stanice, pa nazad. I tako dok se mapa nije zacrvenela.

Kad se umorim ili kada postane isuviše hladno, sednem u Grinet u Nušićevoj i ispijam dugo crnu moku. Maštam da pišem, da putujem, da vidim ulice Londona, Napulja, Buenos Ajresa, Kaira, Šangaja. Zamišljam svoj život za deset, petnaest, osamnaest godina, ako hoćete. Tapete u Grinetu u Nušićevoj su mi se jasno ucrtale u mozak. Kao orijentir.

Ništa na kraju nije ispalo onako kako sam zamišljala. Neke stvari su ispale bolje, neke gore. Desio se život.

Pokušala sam da budem ja – ja na drugim mestima. Nije išlo. Iako mi se iz Beograda i danas odlazi nekud. Iako penzionerske dane zamišljam negde u Vojvodini, na salašu ili u kući na moru, grčkom, sa ovih stotinak reči koje sam naučila u proteklih mesec dana.

Po povratku iz Abu Dabija, Grinet u Nušićevoj bio je jedno od prvih mesta na koje sam se vratila. Tapete su još bile tamo. Išla sam u duge šetnje, pretvarajući se da sam turista. Pokušavala da Beograd gledam njihovim očima. Da ga ne uzmem zdravo za gotovo. Da mu nađem skrivene lepote pored mana koje nije skrivao šminkom.

Čujem – izmeštaju Stari savski most. Pobednik je otišao na reparaciju. Drveće na Kalemegdanu je podnelo svoju žrtvu.

Svaki put kada uzmem kafu za poneti u malom Grinet lokalu u Nušićevoj molim ih da ne menjaju tapete, jer su one možda jedina stvar koja se za ovih osamnaest godina nije promenila.

Nisam pustila korenje, poput platana u Dušanovoj. Ne još. Svaki dan donosim odluku da ostanem u Beogradu. I živim sa tom odlukom. Život po mojim pravilima, u mojoj režiji. U njegovoj scenografiji. Dok ne bude drugačije. Ili dok se ne desi život.