Moi? Jalouse? Pas du tout Eh, bien, peut-être parfois Jalouse de la pluie le samedi soir quand tu ne peux pas voir la lune sous le parapluie noir Jalouse de la neige sur les montagnes qui aveugle la vue comme quelques verres de champagne Jalouse du temps qui passe à la fois vite et lentement jalouse des pas qui s'éloignent parce que je t'aime sans l'amendement
Just leave it to the wind
To the fade of yesterday
In the midst of a city haste
That spares nothing and no one
Leave it out in the cold
To the showers of rain
And shovels of snow
And then to the sun
That'll do its utmost to melt it away
Don't give it even a thought
Or a glance when passing by
Just leave it
To the time
And the night beasts
As something unwanted
Whatever that might be
Give yourself a go
With all the rest
Fill it in with whatever pleases
Your senses and your soul
Just leave it to the wind
And don't give it a thought
Then if it stays
Unchanged while tested
Against all odds
Only then will it be something real
That can't be sold or bought
Мes yeux, tes yeux
dans le brouillard d'un jour d'automne
les yeux qui voient au-delà
les yeux qui voient à travers
Dans l'esprit qui ne dort jamais
dans les lignes que tu as tracées
juste pour être sûr
Dans toutes votre cherches
pour élargir la vue
ouvrir les yeux
de ceux qui dorment encore
Qu'as-tu trouvé
Guérison du monde
ou juste une façon d'être avec soi-même
Et puis quand tu croises les yeux
qui cherche la même chose
est-ce que tu t'enfuis
ou dis enchanté
So, you tell me
Is it a blessing or is it a curse
Should the tide be left on its own accord
Or should it be overflowed by this verse
Impulses running wild
In my brain
Pushing synapses to their final rattle
Up to the tiniest strain
In an overwhelming tremble and shiver
Beyond reasonable control
Is there an escape, a haven so safe
That puts to rest one’s suffering soul
All the thoughts felt
Every single jerk of a muscle
Unable to move
In an unwanted hassle
Like with the poles
Or the west and the east
The transmitter and the receiver
In a never ending battle of the good and the beast
If I was to command the mind
Would I be wise
If I was to command the heart
What would be the prize
So, you tell me
Is it a blessing or is it a curse
Should the tide be left on its own accord
Or should it be overflowed by this verse
Ne nosim sat na ruci odavno. Ne znam zašto.
Prvi koji sam dobila za osmi rođendan bio je Swatch sa animiranim Jurijem Gagarinom u svemiru. Poslednji koji sam nosila imao je crno-belu narukvicu, čiji su detalji podsećali na jin-jang. Iz nekog razloga, i ta dva i sve one između, nosila sam na desnoj ruci. Što, s obzirom na to da mešam levo i desno, u prostornom, nikad u političkom smislu, valjda nije čudno.
Mešam i istok i zapad, opet u prostornom, ne geopolitičkom smislu. Ako je potrebno da skladištim podatak šta je gde u nevidljivim folderima u mozgu ili opipljivim word dokumentima, moram da zažmurim. Zamislim u tom mraku sever, upravim se ka njemu i onda vrlo pažljivo, da ne napravim grešku u koracima, kao da slažem kulu od karata, poređam sve ostale strane sveta.
Ali, dobro, to je sad nebitno, makar za ovu priču.
Satovi…
Oni koje sam nosila uvek su bili tačni.
U meni se, vidiš, poput šara na poslednjem satu koji sam nosila, jin-janga, smenjuju kontrol frik i buntovnica. Ova druga je, moguće, odnela prevagu u sporu oko nošenja sata, pa su ručni zglobovi dugoročno oslobođeni stega.
Ipak, u virtuelnim i stvarnim lutanjima, mozak opterećen detaljima, ne može da ne primeti sat koji pokazuje pogrešno vreme. I to pogrešno uvek se može relativizovati, znam, kao i samo vreme, ali opet…
Neki su govorili „Kod konja“, neki „Kod sata“. Taj sat na Trgu Republike je uvek bio orijentir. Koliko neko kasni ili koliko dugo se neko čekao.
S godinama, a ima ih dvadeset koliko biram beogradski urbani pejzaž za mesto svog prebivališta, taj sat, prvi među satovima u prestonici, sve češće je kaskao. Za drugim satovima, za nekim vremenom u sepiji, svojim sopstvenim, izgubljenim.
Zabetoniran na 10 časova, može biti ujutru ili uveče, tako ga poslednje pamtim. Pre nego što je uklonjen u sklopu rekonstrukcije. Sa kockama pločnika na trgu, preslaganim do granice podnošljivog, presloženo je i vreme, tako sam mislila.
Sat je ostao na tih 10 časova. Ujutru ili uveče, kako kome volja.
U koji god grad da odem, ujutru ili uveče, rano ili kasno, mada se u one prave valjda uvek dolazi kasno, tražim satove. I gledam da li idu na vreme.
Na crkvama, trgovima, zaostalim ornamentima opštinskih građevina.
Ukoliko su tačni, osetim zadovoljstvo jednako onom kad u tekstu ispravim sve greške u kucanju. Kad intuitivno prepoznam zlatni presek. Ili u komplementarnom prepoznam čitav univerzum, koji se u predelu pupka, u nekom od unutrašnjih organa koje magnetna rezonanca ne prepoznaje, urotio da napravi pravu stvar.
Vreme?
Ne mislim da zaista postoji. Ni da je novac. Verujem da smo ga izmislili.
Vreme je stvar osećaja. I osećanja. Vreme je sad i koliko si dugo nekog čekao. Koliko si jedva čekao.
Jedino koje priznajem u unutrašnjim etalonima. Sopstvene, izmišljene metrologije.
Ali, volim kad vidim da satovi u ovoj prostornoj dimenziji rade tačno. Kontrol frik je onda miran, a buntovnica slobodna da radi šta hoće.