Leaves of yesterday Hiding the fruit Until ripe under the sun
Distant corners Of subconscious On the loose
Fleurs d’acacia And citrus notes Drumming the counterpoint To the alcohol volume That messes with thy mind
And just like the sun Never was to see the sweat beads It caused under the straw hat Of a hard worker on the field
Thou shall never see The thoughts that swirl Under this curly head of mine
But then time after time After I let thee into my world Maybe you’ll hear it through the grapevine Never have I really been anyone else’s Just as I never was to leave
Lale ne voli stepenice. Traži da se nosi. Veterinar kaže da je on rase kučeta “za poneti”. Nosim ga u lift, iz lifta, niz par stepenika, do izlaza iz zgrade. Spuštam ga dole, stavljam mu povodac i tu se komande završavaju.
Dalje on vodi priču. Pošto je mužjak, šetnje traju duže, jer don Lale mora da zna ko se muvao po kraju od prošle šetnje i da mesto propisno obeleži da se zna ko je glavni.
U njegovom mozgu moguće da postoje zacrtane mape koje za ovih pet godina nisam provalila. Pustim ga da me vodi. I to je novo. Nijedan žanr plesa mi nije išao, jer trebalo je prepustiti se nekom drugom da vodi. Sa tangom je bilo ozbiljnih problema. Odustala sam posle tri meseca, a još mesec dana sam osećala nožne prste nagnječene neskladom sa dodeljenim mi partnerom.
Volim poznate rute. Ne obavezno najkraće, svakako bez isuviše drugih učesnika u saobraćaju. Bilo da šetam, vozim bicikl ili sam za volanom.
Isto tako, ne podnosim stajanje u mestu. Radije bih izašla iz busa i pešačila. Samo da se krećem.
Više puta sam pešačila od centra do Banovog Brda kad sve stane zbog snega u januaru ili februaru koji je iznenadio putare.
Maher sam u menjanju linija gradskog prevoza. Jer, nije poenta u ušuškavanju u slobodno mesto. Stalna promena kao jedina konstanta. Ali uvek sa mnom na mestu glavnokomandujućeg.
I onda me Lale nauči lekciji. Kako je to lutati bez cilja ili poznate mape. Krug kojim se krećemo nije širok, možda obuhvata dva kvadratna kilometra, ali tu su sva ona mesta nevidljiva onima koji hodaju asfaltiranim pločnicima.
Ugušiti kontrol frika u sebi. Učim.
Pustiti da neko drugi vodi, to je kao slobodan pad. Uzbudljivije od svake scene akcionog filma koju uvežbavam svaki dan.
Van mape i bez navigacije, našla sam i ovaj grafit.
I nikada se više nisam pronašla nego u lutanju bez cilja. Nikad više spoznala sebe. Ni šta znači biti slobodan od straha što ne znaš šta je sledeće.
Stojimo u redu na aerodromu. Let je trajao četiri sata i četrdeset pet minuta. Pasoška kontrola, skeniranje zenica, preuzimanje prtljaga i tu se negde završava uobičajena procedura.
Velika je gužva. Ljudi uredno poslagani u šest redova koji se razvlače po megalomanskoj zgradi aerodroma u Abu Dabiju. Ovako je moguće izgledao ulaz u Nojevu barku, i to nije neka asocijacija petog reda, jer u holu stoje ljudi sa svih meridijana poznatog nam sveta.
Jedina razlika je što u ovu Nojevu barku ulaze samo primerci ljudske vrste. I jedan kaktus.
U ruci iz ne znam kog razloga držim pasoš iako sam, ako me doptrija ne vara, četrdeset peta u jednom od četiri reda za građane koji nemaju pasoš zemalja Zaliva. Nije toplo tog prvog dana avgusta 2014, jer je klima u aerodromskoj zgradi podešena na Emiraćanima prijatnih 16 stepeni.
Ipak, dlanovi mi se znoje i mogla bih komotno taj pasoš da obrišem maramicom. Što i činim tridesetak sekundi nakon što mi je ta misao proletela kroz glavu.
Pokušavam da sredim roj bioelektričnih impulsa i odagnam zadihanost izazvanu preludijumom napada panike. Od velikog broja ljudi, zatvorenog prostora i paketića koji nosim u ličnom prtljagu. Pasošku kontrolu u Srbiji prošla sam glatko, diplomatski pasoš je ubrzao stvari. Ovde, u Emiratima, sa diplomatskim pasošem Srbije stojiš i čekaš u redu.
Razmišljam koliko bi ljudi u redu u kom stojim moglo na mapi da pokaže Srbiju. Onda razmišljam koliko bi ljudi koji žive u Beogradu moglo da pokaže na mapi ulicu Internacionalnih brigada. Jer, upravo je odatle Dobrivoje krenuo na put dug 3796 kilometara vazdušnim putem, spakovan u kutiju od parfema, ušuškan komadićima stiropora, skrojenim tako da popune prostor između male saksije i zidova kutije. Da se ne bi zdrmao tokom transporta.
Dobrivoje je kaktus, dobro, više pelcer nego kaktus, ukraden iz hodnika zgrade u Internacionalnih brigada, na talasu sulude želje da ponesem parče tog prostora sa sobom, prostora u kom sam bila srećna. Fen šui, šta li. Kao da je sreću moguće otrgnuti, spakovati u kutiju od parfema i obložiti stirporom da joj se nešto ne desi prilikom transporta iz mesta B(eograd) u mesto A(bu Dabi).
Spakovan za put, avgust 2014.
Iznošenje i unošenje biljaka iz i u zemlju, verujem, zakonom je zabranjeno u svim državama. Valjda zbog mogućnosti da se sa biljkom prenesu zarazne bolesti. Dobrivoje je naoko izgledao zdrav pred polazak na put. Kako ga je podneo, u tom trenutku još nisam znala.
Pomerili smo se za tri mesta. Misli potiskuju jedna drugu poput video efekta u Adob Premijeru. Na sledećem slajdu – misao kako bi ovo mogla biti najkraća diplomatska karijera u istoriji srpske diplomatije. Zbog kaktusa veličine jedva četiri centimetra.
Od trenutka neposredno pred spuštanje ličnog prtljaga na pokretnu traku i predavanja pasoša do trenutka kada smo izašli iz aerodromske zgrade na 36 stepeni i preko 80 odsto vlage, imam crnu rupu.
Prošli smo. Dobrivoje je bezbedno stigao, noseći u svom bodljikavom telu ljubomorno kao vodu, beogradske noći s pogledom na beskraj.
U Abu Dabiju je tavorio, valjda kao i ja. Ništa njemu nije značio pogled na pustinju, kao prapostojbinu nekog njegovog paleolitskog rođaka. Patili smo oboje, ali nekako tiho, da se ne vidi.
Godinu dana kasnije, Dobrivoje je prešao isti put od 3796 kilometara vazdušnom linijom. I ja sa njim.
I tad smo poklekli. Od svega što se borilo da izađe, a nije imalo gde, ni kome. Dobrivoje je mesec dana po povratku usahnuo, pao na mešavinu zemlje i peska, ostavivši za sobom jedan zdrav izdanak, kom nadenuh ime Dobrivoje Junior.
Često poželim da su nas tog dana zaustavili na aerodromu u Abu Dabiju i vratili za Beograd. Verujem da se negde na pokretnim stepenicama aerodromske zgrade, gledajući u mom pravcu, smešio Al Paćino, kao što se smešio Kijanu Rivsu u poslednjoj sceni filma „Đavolji advokat“.
Nije Dobrivoje Junior postao neki veliki, ozbiljan kaktus. I on je posle nekog vremena otišao u mešavinu peska i zemlje, ostavljajući za sobom izdanak. Stigli smo do Dobrivoja Petog.
Dobrivoje Peti, novembar 2020.
Ja više ne znam postoje li gradovi sreće i gradovi tuge. Ili sami gradovi podnose teret naših očekivanja i doživljaja, nemo prihvatajući etiketu koju smo im zalepili.
Bliža sam tome da postoje lepa mesta i lepi ljudi. A sreća? Tu je kad ne trčiš za njom. Kad je ne doživljavaš kao cilj, već je pustiš da te obraduje kad joj dođe.
