Branka sam znala preko svog tadašnjeg dečka. Imala sam sedamnaest. Nezaobilazan gost na rođendanima i sedeljkama tada bio je i Branko. Stariji od mene nekoliko godina, ne znam tačno koliko, nije to bilo ni važno. Važno je bilo da je Branko studirao u Beogradu, da je nosio bradu i majicu sa starim znakom B92  i da je bio redovan učesnik protesta te dvehiljadite.

Za mene je on bio Cile iz „Varljivog leta ’68“, moguće je da sam i ja njemu zaličila na Vladicu. Nestašni devojčurak kovrdžave kose, koja stalno zapitkuje i razrogačenih očiju čeka na odgovor. Hiljadu zašto. Retko koje zato.

Leto te godine bilo je toplo, naređali su se rođendani i roštiljanje u bašti. Meni se kroz priče starijih otvorio čitav jedan svet – zemlja čuda u kome ozbiljni i odrasli, do juče tinejdžeri, raspravljaju o politici i promenama u društvu. I protestima koji su usledili.

„Ne može više ovako, spremaju se ljudi“.

Krajem septembra, nakon izbora, počele su šetnje. Šetala sam i ja. U Somboru. Ponekad uz roditeljsku pratnju, ponekad sama. Pokušaj da se 5. oktobra, tada još maloletna nađem u autobusu za Beograd propao je, pa sam dešavanja pratila uz radio i prepričavanje u društvu „kako Branko javlja…“

Društvo se raštrkalo. Godine su učinile svoje. Meni se ispunila želja da radim kao novinarka. Branka sam srela jednom u Beogradu, 2010. u redu ispred knjižare Beopolis. Trčala sam kao bez duše s posla da mi Erlend Lu svojeručno potpiše „Doplera“.

U redu, uzdržan i smiren, bez brade, kao i Cile u filmu, bio je Branko.

„Ćao, ti se mene sigurno ne sećaš. Ja sam Mila iz Sombora. Toliko sam volela da te slušam kad si pričao one dvehiljadite na druženjima kod Mirka.“

„Sećam te se. Kako si, šta radiš?“

„Radim u informativi na devedeset dvojci.“

„Super, drago mi je.“

Branko se uljudno nasmejao, sačekali smo svako svoj potpis i od tada ga nisam srela, niti čula bilo šta o njemu.

Sve do ove subote.

Šeta Branko ponovo ulicama Beograda. Sa rukama u džepovima, bez pištaljke. Tiho. Ja sa snimateljem na radnom zadatku. I čini se da se ništa u međuvremenu, za ovih deset i kusur godina, nije promenilo. Osim što on više ne nosi bradu, a ja razmišljam da predam papire za Kanadu.

Retko ko bi u magli tog decembarskog povečerja opazio krupnu tromu priliku, u širokom sivom kaputu, kako se gega jednom od uskih, poprečnih ulica na Banovom brdu. Koraci tromi, a ipak nekako odlučni u nameri da nastave. Njih u stopu i nešto življe prati mala, čupava prilika, o čijem vratu visi izlizan povodac. Dve prilike se jedva naziru. Ulice su puste.

Magla se bila spustila iznenada, došla je sa reke i donela težinu u vazduhu. Znao je čika Vasa da možda nije pametno izaći tek tako, u njegovim godinama, i šetati unedogled, kada zbog magle i smoga čovek diše plitko, sa svakim uzdahom nabirajući čelo i mršteći se. Udah je bolan, od hladnoće i nagorelih čestica. Težak kao gusta magla. Težak kao misli od kojih beži čika Vasa, neuspešno.

Dece nije imao, njemu i pokojnoj baba Radi Bog nije uslišio molitve, ali dok je Rada bila živa kuća im je uvek bila puna. Dolazila su deca iz komšiluka na palačinke i Radinu bundevaru. Uvek bi je posula cimetom na kraju, pa bi Vasa tačno znao kad je gotova. „Oj, Rado, Rado…“, znao je da uzdahne čika Vasa, sam samcijat u lepoj kući na spratu, tu poviše Požeške. Otme mu se nekad uzdah i na ulici. I on glasno izgovori: „Oj, Rado, Rado…“ Ali, šta je – tu je. I to je život. I smrt je život.

U ulici sa uskim trotoarom, kuće nemaju dvorište, već su naslagane kao blokovi, maltene odmah jedna uz drugu. Dok se gega, Vasa se zagleda u poneki prozor, kao nekad kada je bio dečak. Evo, baš u ovoj kući pripreme za Božić su u toku. Dvoje dece trčkara sobom, u kojoj je očigledno da ukućani provode dosta vremena, barem ono što preostane posle časova u školi i posla. Majka maše rukama i umiruje ih. Vasa ne može da je čuje, ali zamišlja. I jelka je tu, u ćošku, možda još promrzla, nesvikla na toplinu, koja se širi po kući.

Deca se vrzmaju oko kutija, iz kojih majka vadi ukrase. Dva dečaka, jednom može biti da je oko pet, a drugi već štrklja, biće da je školarac, svađaju se ko će koji ukras da stavi na jelku. A majka želi da napravi neki red, hoće da poređa na dvosed sve ukrase, pa tek onda da se kači jedan po jedan. Možda neće biti mesta za sve, i naravno one lepše i novije treba staviti napred, a starije i pomalo iskrzane pozadi, da ne kvare opšti utisak. Ukrasi su od krhkog porculana, iz vremena kad plastika nije bila toliko u širokoj upotrebi. Ima na njima oslikanih lastavica, cvetova, na jednoj su čak oslikana dva aviona, oko tog ukrasa, čini se čika Vasi, vodi se najveća borba.

Trenutak. U kome Vasi prolete kao u filmu – ceo njegov život. U trenutak stadoše i ona narandža što je dobio za Božić kada je imao sedam, prve posleratne godine. I momčenje njegovo i prvi susret sa Radom i onaj ples kada ju je na Novu godinu šeretski nakon jednog spretnog okreta uz The Ronettes „Be my baby“ 1964. zaprosio. I kad je Rada pristala. Sva letovanja i zimovanja. Sve radosti i tuge.

Napunio je ove godine čika Vasa punih osamdeset, uzeo, što bo narod rekao osamdeset prvu. Rekao bi sam za sebe da je sve video i sve doživeo. Iz sećanja ga prenu lavež. Vasa ostavi sliku na prozoru, dečaci su se još borili ko će koji ukras da stavi na jelku.

Uzdahnu glasno i nastavi dalje, put kuće. Za njim se jednako vukla mala, čupava prilika s početka priče. Vasin Džeki.

Vasa otalja noge o otirač, strese sa sebe svu zimoću tog dana. Sede u naslonjač, upali TV, natoči čašu vina i nazdravi sebi.

„Šta ti kažeš, Džeki, na sve ovo? Ne kažeš ništa. Ma, dovoljno što si tu. Ajde, živeo ti ja i ti sa mnom, da nas posluži zdravlje, šta nam više treba?“ Džeki je na Vasinu podignutu čašu podigao njušku sa šapa i promeškoljio se malo bolje podno Vasinih nogu.

Vrtele se kazaljke ukrug, sve dok u hodniku na starom časovniku sa klatnom nije otkucala ponoć tog 31. decembra. Na starom televizoru prštao je vatromet. Čika Vasa je već dobrano sanjao, naslonjene brade na grudi.

Sanjao je nešto lepo, jer se s vremena na vreme njegovim licem razlivao osmeh. Sanjao je kao čovek pošten, slobodan, kao čovek koji voli i kog su voleli. Kao čovek koji se i sa svojih punih osamdeset raduje novom danu i novom početku.