We existed in a world
That never was to be
Maybe it had seen the past
Yet future was nowhere to be seen
The spill of lust
The outrage of must
The forces of will
And the despair of waiting until
Today is not yesterday
Nor shall be tomorrow
Nor shall happiness
Ever be driven by sorrow
Today is to survive
Tomorrow is to hope
But we shall live together
Though poles apart
And we shall live by our given name
See nothing but each other
Feel nothing but the shame.
Velike oluje dolaze nenajavljene. Podmuklo, iza leđa, noseći gradonosne oblake. Noseći poplave. Tome me je naučilo ovo leto.
Privremeno zahlađenje uz povremene pljuskove u vreme kada je to očekivano pretvorilo se u preludijum velikog potopa. Meteorolozi uostalom nikad ne snose odgovornost za greške koje prave u svom poslu. Nevreme me je zateklo me bez protivrgradnih raketa, gard koji ne spuštam nije mi pomogao. Poput izverziranog neprijatelja, koristeći taktiku izbrušenu vremenom, oluja je napala s leđa. Tu gard ne pomaže. Ni šesto čulo.
Velika oluja došla je nenajavljena i na Tajlandu.
Neka ostane zapisano da je 10. jula ovog leta gospodnjeg spaseno svih dvanaest dečaka iz pećine na Tajlandu, nakon što su sedamnaest dana iščekivali najgore. Dvanaest dečaka od kojih većina ne zna da pliva je ronilo. Uprkos svim šansama. Uz pomoć i podršku, sigurno. Ali, ono najteže – da se puste i zagnjure, izguraju i izrone – morali su sami. To niko nije mogao umesto njih.
Velike oluje uzimaju žrtve. Ova tajlandska uzela je spasioca, koji je proizveo efekat leptira i možda omogućio ovaj hepi end. Pećina je moguće sada puna vode, mutne, blatnjave, preteći jake i uzburkane. Vode koja pravi virove dok joj prkose metuzalemski stalaktiti i stalagmiti.
*
Velike oluje dolaze nenajavljene. Podmuklo, iza leđa, noseći gradonosne oblake. Noseći poplave. Tome me je naučilo ovo leto. I nije bitno da li si u pećini, 4 kilometra daleko od izlaza ili u gradu, na kopnu, gde sve vrvi od života i ljudi. Kada naiđu velike oluje, možda je najbolje pustiti se, kao pri slobodnom padu. Bez zaštitne mreže, bez ograde. I trenutak, kao uostalom sve – prođe.
Ovo je moj slobodan pad. I šta ja znam, učim s godinama. Pusti i popusti. Otpor velikoj sili, potopu ili nesreći uzaludan je. Oluje dođu i prođu, sreća je ako ljudi ostanu. To je najvažnije. Al, ostanu čvršći i pametniji nego što su bili. Neki od njih nauče i da rone. A talas ili struja ispod površine onda postanu samo velika količina vode.
„Vreme oživi jedino kada satovi stanu“
Vilijam Fokner
Pregledi godine ponuđeni u medijima više su ličili na izbor iz crne hronike. Niko nije podsetio na otkrivanje novih sazvežđa, niti na vest da su plastične kese u Keniji deo istorije. Na početku neke već godine, koju brojimo po jednom od stotinu postojećih kalendara, retko ko ostane imun na nepobitni protok vremena. Pokoja nova seda, bora, hronični podmukli bol koji se javio, teže skidanje kilograma, činjenica da je potrebno više da se prenebregne noćni provod. Vreme ne radi za nas.
Ali, zato mi i dalje radimo za njega. Potreba čoveka da broji dane, mesece, godine, da u entropiji sveta nađe i uvede, makar silom, neki red je prevladala. Prevladala nad osećajem da smo tu ovde i sada. I da drugo ne postoji, da nije važno. Uhvaćen trenutak, koji ispliva kad se prisećamo detinjstva ili nekog događaja koji nas je obeležio, jači je i postojaniji od bilo kog kalendara.
Kako izmeniti prošlost u koju se ne možemo vratiti ili uticati na budućnost koju ne vidimo? Sumiram i ja, bez spiskova, bez konkretno omeđenih podataka i crtanja zamišljene skale uspeha – koliko sam od ove godine očekivala, koliko dobila, koliko uzela i koliko izgubila.
Iz sobe na sedmom, poslednjem spratu iznajmljenog stana imam relativno širok pogled na nebo. I sklona sam tome da dodatno platim pogled na nebo. Koji kalendar se koristi tamo? Kako se tamo računa vreme? Kako izgleda taj svet koji sanjam? U kome mogu nešto što mi na javi ne bi palo na pamet.
Ređaju se sazvežđa. U kojima nas ima, u kojima ne postoji vreme. Postoji samo trenutak. Veći od godine i veći od večnosti.
Ređaju se slike iz života. Ne znam da li ih prizivam ili one same nađu svoj put. Do moje svesti. Ređaju se kao tačkice na horizontu. Svetle – neke jače, neke slabije. Nisu povezane, jer ne postoji vreme koje bi ih povezalo u kontinuum. Entropične su, haotične, pa ipak kad pogledam u nebo, zajedno stvaraju mozaik. Život od trenutaka. Život u trenutku. Ovde i sada. Kada se sve menja. Kada sve počinje i sve se već završilo.
predradnica ~ radnica kojoj su povereni poslovi
direktnog upravljanja radnim procesom;
ona koja je (u tom smislu) pred drugima; ona koja vodi
„Predradnica, to ti je, sine, oči babine pametne, to ti je najveće zlo. Čuvaj se predradnica, slušaj babu kad ti kaže. Nema gorih žena na ovom svetu od predradnica“, i dalje pamtim bakine reči, negde između najave ponoćnih vesti Glasa Amerike, koja dopire sa tranzistora i zveketa posuđa tek opranog od večere i ostavljenog da se suši na metalnoj sušilici, već pomalo nagriženoj rđom po krajevima.
Pojačavamo tranzistor i prelazimo u sobu visokih plafona, koja je služila i kao dnevna soba i kao trpezarija i kao spavaća soba, kada se glomazni kauč rasklopi i zauzme trećinu prostorije. Uz šuštanje damastne, teške navlake za jorgan i uštirkanih, ručno izvezenih navlaka za jastuke od čisto belog guščijeg perja, između radijskih priloga o dešavanjima na svetskoj političkoj sceni, baka se ne zaustavlja u pripovadanju priče ispričane nekoliko stotina puta – o radnicama i predradnicama. Svež vazduh, koji ulazi kroz mali prozor, samo pojačava miris dunja na ormaru od teškog, punog drveta, sa izraženim cvetnim drvorezima na uglovima, na ormaru sa mesinganim ručkama i obaveznom ključaonicom, za koji baka kaže da se danas više ne pravi.
Navlačeći pidžamu, čekajući da bukvalno utonem oblak od jastuka i napravim jezušku kao u snegu, jastuka zbog čije debljine ponekad noću ne mogu da dišem, čekam da baka ispriča celu priču.
Posleratna industrijska revolucija dovela je do toga da baka, inače svršena učenica Srednje ženske zanatske škole, dobije posao u Zefiru, kao krojačica.
„Radilo se na normu, sine. Nije bilo kao danas, radiš nekoliko sati, pa ideš kući. Radilo se u tri smene, na normu“.
„A šta je to norma?“, pitam navlačeći jorgan do nosa i čekajući da baka zatvori prozor i ugasi tranzistor.
„Dođeš na posao i predradnica ti da normu. Toliko i toliko posteljina, toliko i toliko ženskih kostima, toliko i toliko pantalona. Ona odredi, a ti sedneš za mašinu i šiješ dok ne dostigneš normu“.
„A jesi ti dostizala normu?“
„Nego šta! I preko norme, ali džaba. To se nigde nije prikazivalo, ni prijavljivalo. Predradnica nikada nije ni pohvalila, a kamoli dala neku nagradu, Uvek je uzimala sve zasluge, a znaš birala se i radnica meseca, pa ako zatreba dan ili da odeš kod lekara, onda se pozoveš na to. Na normu koju si ispunio. Ali, sa ovom, kaže ti baba tvoja, to se nikada nije desilo.“
Zamišljala sam prostoriju užeglog vazduha, punu mašina marke Singer, koju je i baka imala u sobi i u penziji je često otvarala da prepravi nešto od svoje uredno složene, brižljivo čuvane garderobe u teškom ormaru sa mesinganim ručkama i ključaonicama, na kome su se sa prvim oktobarskim kišama ostavljale dunje. Žene pravih leđa, uredno skupljene kose po ondašnjoj, posleratnoj modi, sa šlinganim kragnama koje izviruju ispod radnih kecelja, sede i šiju. Dok ne dostignu čuvenu normu.
Predradnica iz bakine priče u mojoj glavi bila je mršava koščata žena iskolačenih, krupnih očiju, izrazito špicastog nosa, na čijem su vrhu nesigurno počivale naočare, dodatno obezbeđene kanapom. To je bila žena koja je držala u ruci zamišljeni bič, kojim bi s vremena na vreme pukla u vazduh, ili u leđa neke nesretne radnice koja radi na normu, koja svaki šav dotera do savršenstva, pogleda uprtog u konac i iglu na originalnoj Singer mašini, prstiju načetih reumom, stopala pritešnjenog u neudobnoj cipeli i bolno upregnutog nad pedalom.
Predradnica iz bakine priče u mojoj glavi je bila namršteno zlo, koje bi se osmehnulo samo par puta godišnje, kada bi direktor preduzeća zalutao u proizvodni deo. Predradnica može biti nikada nije skrojila, niti sašila savršeni kostim. I niko zapravo ne zna čime je zaslužila taj tako odgovoran posao. Ono što joj je, pak, savršeno išlo od ruke je da procenjuje tuđi mukotrpni rad i određuje normu.
Baka je već dugo na nekom drugom, nadam se, boljem mestu. Teški ormari od punog drveta sa cvetnim drvorezom nikada nisu ponovo ušli u modu, a i dunje gotovo više niko ne stavlja na ormare sa prvim oktobarskim kišama. Jedino je najavna špica vesti Glasa Amerike ostala ista. Vesti su se itekako menjale s godinama.
Danas bih imala još svašta da pitam baku. Krivo mi je što ne mogu još jednom makar da čujem stotinama puta ponavljanu priču o radnicama i predradnicama. Osećam kao da mi je nešto u toj priči promaklo. Ne znam kako bi baka gledala na današnji svet i polu-svet koji ponovo radi na normu. Ne znam kako bih joj objasnila da su predradnici i predradnice osvojili svet. U nekom tihom ratu, koji se vodio mimo nas, u kome nismo učestvovali. U ratu, koji nikada nije imao posleratni preporod, niti revoluciju. U svetu koji je devalvirao, pre nego evoluirao, svetu nedovršenih šavova, istrgnutih dugmića i rupa od moljaca.
“Ne možeš se boriti protiv tog Filistejca. Ti si još dečak, a on je vojnik čitavog života”
Biblija, Prva knjiga Samuilova, poglavlje XVII
Obične priče imaju publiku. Dobre priče imaju pouku. I neka bude priča. Stara tri hiljade godina. Praktično biblijska priča. O Davidu i Golijatu. Ali, neka, za promenu, to ne bude priča o veri i Bogu; neka bude priča o borbi, svakodnevnoj borbi Davida protiv Golijata.
Postoje bitke koje vredi bìti, herojski, junački, čojski. Postoje i one koje nisu vredne trošenja, iz kojih se najbolje elegantno izvući. To su bitke koje nisu naše. Ukoliko se izvučemo iz njih, nesumnjivo je da će nam senka kukavičluka visiti nad glavom još neko vreme. Naučeni smo da ne odustajemo, da udaramo glavom o zid, da tražimo izlaz na ta jedna vrata, za koja mislimo da vode ka izlazu, a ne znajući da obično iza tih jednih, koja neće da se otvore postoji milion drugih za koja ćemo opet bezuspešno tražiti ključ.
A ipak, nekad je herojski stati, napraviti stratešku pauzu, prisetiti se zašta i rašta se borimo. Da li je vredno? Šta želim? Šta ne želim? Imam li snage? I najvažnije – kako pobediti Golijata ispred sebe i Golijata u sebi?
David je, čistog srca i ne baš bistre pameti, pred sebe stavio izazov toliko veliki da ga niko nije mogao savladati. Da li luda hrabrost, vera, šta li, tek ovog tek ispilelog ptića dovelo je do pobede koja se prepričava eto već tri hiljade godina. Svete knjige će pripovedati da je to bila snaga vere, koja je Davidu omogućila ovu veličanstvenu pobedu.
Ali, šta ako stvari postavimo ovako? Šta ako priča krije jednu mnogo pragmatičniju istinu? David je bio onoliko jak koliko je Golijat bio slab. Nije Golijatu presudila veličina kamena izbačena iz Davidove praćke, već mesto gde je kamen udario. U Golijatovu najslabiju tačku. Intelekt.