Zastava Grčke sastoji se od devet jednako širokih vodoravnih pruga, naizmenično bele i plave boje. Devet pruga simbolizuje devet slogova u grčkoj frazi:

Έλευθερία ή Θάνατος ~ sloboda ili smrt.

Atanasios nije mnogo putovao u životu. Ni svoju rodnu Grčku nije pošteno upoznao. Njemu je stalo samo do jednog parčeta zemlje, parčeta zemlje ispod mora u malom primorskom mestu u kome se rodio.

Sa svojih šezdeset sedam godina, iako ukotvljen u svom rodnom mestu, ipak je video dosta. Ljudi su u njegov život ulazili i izlazili, kao u neki pansion za vreme letnje sezone. Za nekima je žalio, neke je davno zaboravio. Ima već tri godine kako je ostao udovac. Deca su se razbežala, vucarajući unučiće za sobom, po drugim delovima Grčke i belom svetu.  

Većinom godine Atanasios je prepušten sam sebi. Tokom zime, kada sve opusti i kada se zatvore drvene šalukatre i poslednje vile za izdavanje u njegovom mestu, Atanasios se zatvori u svoj kućerak, sa psom, koji ga od trenutka kada ga je dopratio iz jedne šetnje kući, ne napušta već deset godina. Čita knjige, odigra po koju partiju šaha sa dvojicom prijatelja iz detinjstva, kojima je, kao i njemu, relativno dobro zdravlje dopustilo još koju godinu života na ovom svetu.

Na proleće krene na pecanje i pozove gospođu Ekaterinu, koja je takođe ostala udovica pre par godina na večeru. Uz domaće vino, do dugo u noć, pričaju o mladosti i svojim životnim partnerima koji su ih, čini im se, prerano napustili. Između Atanasiosa i Ekaterine nikada se ništa nije ozbiljnije dogodilo, osim dugih večerinki uz vino i sveže upecanu i spremljenu ribu.

Penzija mala, nedovoljna, prinudila je ovog čestitog ponosnog muškarca da leti radi. Atanasios iznajmljuje par pedalina na kraju javne plaže, skoro na izlasku iz mesta. Svakog jutra iznese svoju stolicu na rasklapanje i otrcani suncobran pored udžerice sklepane od dasaka, otkrije pedaline i čeka mušterije. Sa mesta gde sedi ima pogled na ljude koji su papreno platili da na deset dana uživaju u njegovom parčetu zemlje pod morem. Posmatra decu, sluša njihovu ciku i dreku pri uzaludnim pokušajima roditelja da ih izvuku iz vode i nakon što su im usne pomodrile, na prstima se namreškala koža, a Sunce počelo isuviše jako da prži.

Dok čeka mušterije i cenka se sa njima, naiđe pokoji meštanin, razmene po reč-dve o vremenu i dešavanjima u Atini. Posle podne do njega prošeta i gospođa Ekaterina sa svojom stolicom na rasklapanje i svojim suncobranom u živim bojama, donese mu kafu za poneti i onda zajedno komentarišu turiste. Baci mu Ekaterina poneku opasku na to kako još nije kasno da od njih nešto bude. Niko ne bi imao ništa protiv. Atanasios na par trenutaka dozvoli sebi takvu pomisao, pa je otrese, kao osu što mu upravo beše sletela na rame.

U suton Atanasios izveze svoj čamac na pučinu, ukrca se svojim psom i tako oni svako veče odaju počast ostacima još jednog dana, koji su dobili na poklon.

Atanasios ne zna šta je nemački standard, ni uticaj pada cene nafte na sudbinu radnika u naftnoj industriji u Norveškoj. Ne zna ni što su bitni Tramp, ni Severna Koreja. Na pomen Međunarodnog monetarnog fonda samo sočno pljune. Za njega je život to parče zemlje pod morem. Za njega je život more.

Atanasios možda ne zna mnogo, ali zna da će, kada njegov dan dođe, on sa ovog sveta otići spokojan, sa osmehom na licu. Jer je živeo slobodan. A to je onda jedan večni život, baš kao što mu i samo njegovo ime – Atanasios – kaže.

Kao devojčica, Ema je mogla satima da se igra sa čigrom. Ležeći potrbuške na parketu, koji se činio kao najravnija površina u kući, samim tim i najpodesnija, sa kolenima povijenim uvis, oslonjene glave na dlan, znala bi da je vrti sve dok joj oči ne postanu suve i umorne. Drvenu, delimično oslikanu čigru dobila je na poklon od svog dede, koji se i sam iznenadio interesovanjem šestogodišnje devojčice jednom, već u to vreme, zastarelom igračkom.

Slobodnom rukom Ema bi okretala čigru, brojeći nekad u sebi, nekad naglas, dok čigra ne izgubi ravnotežu, zatetura se poput pijanca i klone na pod. Opčinjena činjenicom da se nešto kreće dok stoji u mestu, pitala se koliko bi jako trebalo da je zavrti da čigra nikada ne prestane da se kreće…

*

Deda odavno nije među živima. Sa svojih 29, na pragu doktorskih studija iz fizike, kada god bi pravila pauzu ili je trebalo da donese neku odluku, Ema je vrtela igračku iz detinjstva. U glavi bi joj se tad pomešale sve teorije o beskrajnom kretanju, perpetuum mobile, neuništivosti materije i kvantnoj mehanici. Viljuške kuhinjskog miksera, vrteška u luna parku, bubanj veš mašine, zvuk vergla, kružni tok, sve je to u Eminoj glavi delovalo kao jedna velika čigra, u kojoj su se u jednu tačku slivali mnogi zakoni fizike.

Ema je tog dana letela za London. Spakovani koferi i karta u jednom pravcu, uredno ostavljena na cipelarniku u predsoblju iznajmljenog stana, podsećali su je na to da nema mnogo vremena za razmišljanje. Odluka je već bila doneta. Ipak, rešila je da izađe i prošeta trasom od Karađorđevog parka do Slavije. Sad, pa ko zna kad. Na kraju krajeva, sve je obavila, a ostalo je još slobodnih sat ili dva do polaska na aerodrom.

Automobili su neumorno u saobraćajnom špicu tog jutra obletali oko Slavije i novopostavljene muzičke fontane. Centrifugalna i centripetalna sila na tom mestu savršeno su igrale zadatu im ulogu. Kakav savršeni performans zakona fizike! Kakva savršena nadrealno velika čigra! Kada bi samo deda mogao ovo da vidi! Za ljude slučajno raspoređene na Slaviji, zaustavljene u sopstvenom kretanju, poput dečijih figurica ili pijuna usred partije šaha, sa mobilnim telefonima u rukama i željom da uhvate trenutak ili dva, bila je muzička fontana nepobitni dokaz kretanja. Dok je Majkl Džekson, kao da je, Bog da mu dušu prosti – još živ, na sav glas pokušavao da se oslobodi nekog tereta rečima pesme „Beat it“ (Beži), Ema je razmišljala samo o jednom: ma koliko se čigra kretala i okretala, i ma kakvom silom bila pogurana, to kretanje je samo privid. Dok ona sve vreme, u stvari, baš kao i mi, tapka u mestu.

*

Na monitoru ugrađenom u sedište ispred njenog, animirani avion spajao je tačkice od tačke A do tačke B praveći od njih pravu. Od oblaka se kroz prozor aviona nije videlo ni ispod, ni iznad, ni levo, ni desno. Ema je za to vreme u glavi brojala, kao nekad kada je kao devojčica vrtela čigru. Činilo joj se da je ceo njen život stao u taj trenutak, u tačku koja se izdvojila, izmestila iz svog ležišta, zone komfora. Utehu je, umesto u teorijama o neprekidnom kretanju, našla u stalnoj promeni. Uostalom, evolucija nas je tome najbolje naučila, zar ne?