Svi imaju svoja grešna zadovoljstva. Moje je da po svaku cenu čekam tramvaj. Da slušam muziku na mp3-ju i zamišljam da se u tom tramvaju snima film u režiji Vudija Alena. U tom filmu najzanimljiviji su likovi koji samo sede i ćute i gledaju kroz prozor. Razgovore koje vode sami sa sobom pretačem u replike. I u tih jedanaest stanica koliko dnevno prelazim u jednom smeru stane par stranica scenarija Vudijevog novog filma, koji nikada neće osvanuti na velikom platnu. Ponekad mi se učini da sam uhvatila pogled nekog putnika, koji samo što se nije okrenuo i sručio ka meni kao nemom posmatraču sve svoje egzistencijalne probleme upravo na tom mestu i u tom trenutku, kao da priča u kameru, kao što bi Majkl Kejn uradio Vudiju Alenu na setu filma „Hana i njene sestre“. I sve to dok tramvaj zavija negde kod Beogradskog hipodroma.
Recimo, devojka koja gleda u mobilni telefon i uporno prevrće stranice neke društvene mreže. U njoj su se, može biti, spojili i Herkul Poaro i Džejn Marpl i Šerlok Holms, sve u pokušaju da u nekoj fotografiji otkrije prave namere, za nas, anonimnog momka. Moguće da joj se nije javio tri dana, moguće da on ni ne zna ko je ona. To je međutim ne sprečava da poput pauka isplete mrežu oko njega i rekonstruiše čitavo njegovo porodično stablo, dok joj u glavi poput starih slajdova na projektoru iskaču fotografije svih njegovih bivših devojaka, zanosnijih nego što je Botičeli ikada uspeo da dočara žensko biće.
Ili recimo žena u srednjim godinama, natovarena teškim kesama iz kupovine, koje su se već usekle u dlanove. Žena, kojoj u trenutku pritajene zahvalnosti nebeskim silama što je našla upražnjeno mesto da sedne, na pamet padaju sve stavke koje nije obuhvatila kupovinom. Da li je moguće da nakon što sve to u glavi sabere i oduzme razmišlja o smislu života?
Ili, na primer, čovek u poznim sedamdesetim kome se naborana koža vrata preliva preko uredno uštirkane kragne bež košulje i koji, uprkos vrućini i očiglednom teretu godina, ne odustaje od pravog držanja u košulji i pantalonama, jer tako je navikao da radi od kad je navršio punoletstvo. Iz leve ruke ne ispušta štap, dok se desnom čvrsto pridržava za sedište ispred sebe, za svaki slučaj, ako majstor naglo zakoči. Iza naočara debelih i požutelih stakala i okvira koji se ponovo vraćaju u modu pogled mu je i dalje živ i mlađahan i imao bi ovaj čovek svašta da kaže na temu udvaranja u današnje vreme, samo kada bi ga neko pitao.
Kada iscrpim inspiraciju u drugima, ostajemo Vudi i ja. Čekam da izoštri kadar, uhvati me iz profila dok gledam kroz prozor, sačeka da se nonšalantno okrenem ka njemu, zumira direktan pogled u kameru i izmami osmeh.
„Znaš, pre par dana sam shvatila suštinu svoje neshvaćenosti. Imam muški mozak i žensko srce. Da je obrnuto, bilo bi mi mnogo lakše. Vidiš, ti se nikada nisi libio da sve svoje frustracije i teorije i ramišljanja, čak i introspektivne momente samo izliješ pred ljude koje nikada nećeš upoznati. Za to je potrebna hrabrost. I još si uspeo da u svemu tome neko prepozna umetnost, a ne samo da te gleda kroz prizmu izgovorenog. Imala sam tek sedam ili osam godina kada sam gledala tvoj prvi film. Pomislila sam – ovaj čovek je lud. Ali, vremenom, način na koji si pričao priču i čačkao nam po glavama doneo je izvesno olakšanje. U situacijama, kada bismo najradije pobegli sami od sebe i od svojih grešnih zadovoljstava, ponudio si utehu“.
„Kako to misliš?“
„Čekaj, jel snimamo sad ili izigravaš psihologa?“
„Samo ti pričaj… Kakvu utehu sam ponudio?“
„Uhhh… Utešno je što si za većinu situacija, naročito u muško-ženskim odnosima, dao jednostavan i jedini istinit odgovor – da rešenja nema. Prosto čovek mora nauči da živi sam sa sobom i sa svojim demonima i da sve to što ga muči ili frustrira pretoči u sastavni deo svakodnevnog života. Onog života koji se živi između velikih događaja i velikih doživljaja. A i šta god da pomislim, koliko god suludo ili smešno izgledalo sa strane, deluje u redu, jer sve je to već bilo na filmu“.
„Koje je tvoje grešno zadovoljstvo?“
„E, sad ćeš se nasmejati“.
„Što? Ne možeš da kažeš u kameru?“
„Volim da se vozim tramvajem, posmatram ljude koji samo sede, ćute i gledaju kroz prozor dok se voze. I zamišljam da snimaš film o svemu onome što im se mota u glavi. Dakle, upravo ovo što sada radimo“.
„A zašto tramvaj?“
„Tramvaji ne idu u rikverc. Ili ih bar nikada nisam videla. I onda se čini kao da je sve u neprestanom pokretu. Daje ti mogućnost da okreneš leđa i da se ne osvrćeš. Da gledaš samo napred. A priznaćeš i da je daleko više filmičan od autobusa“.
„Priznajem, zanimljivo“.
„To je sve što imaš da kažeš?“
„Završi taj scenario, pa ćemo pričati“.
