“Tad moja vila preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid; iz crnog mraka divna mi svanu, k’o pesma slavlja u zorin svit, svaku mi mahom zaleči ranu, al’ težoj rani nastade brid: Šta ću od milja, od muke ljute, Santa Maria della Salute?”
Laza Kostić, Santa Maria della Salute (1909)
U Veneciji, gradu što tone od samog postojanja svoga, zatrpanom turistima, otežalom od svih misli što su se poput golubova sjatili na tom i takvom mestu, u crkvi čiji kamen miriše na vekove i morsku so, obitava nekoliko puta godišnje duh Jelene Dunđerski, od milošte nazvane Lenka. Duh, koji širinom svojom i lepotom svojom pleniše prvo svoje roditelje, pa prosce, pa na kraju opčini i vremešnog Lazu. Lenka je bila i ostala pojam odvažnosti, inteligencije, ženski mangup, koji je za svoj mangupluk imao itekako dobro pokriće. I jednako kao što se duhu i lepoti Lenkinoj divio vaskoliki svet, tako se svet oduvek divio i crkvi Santa Maria della Salute. Pa, ni ne čudi što Lenkin duh pohodi to mesto, jer tako se sve to lepo uklapa i pristaje jedno drugom.
Osam stotina kilometara dalje, u tišini i prigušenom šumu krošnji stogodišnjeg drveća, u udolini Fruške gore, gde tih i nenametljiv stoji manastir Krušedol, na tom i takvom mestu, vojvođanski smirenom, prošaranom pokojom divljom bulkom, obitava nekoliko puta godišnje duh Julijane Palanački, od milošte nazvane Jula, rodom iz Sombora. I na tom i takvom mestu se dugi niz godina nakon Lazine smrti, a po njegovoj zapovesti, služila služba za pokoj duše Lenkine i za pokoj duše Juline.
Oj, Sombore, grade na severu Bačke, ko te nije video, ko se tvojim ulicama pod zelenim svodovima nije provozao, bilo u karucama, bilo na savremena četiri točka, ko ti nije prišao sa svakojake strane, preko žitnog beskrajnog prostranstva, ko se u te nije zaljubio; i pod bođošem nekim tvojim ko se nije poljubio, teško da bi ikada mogao proniknuti u tajne odaje duše jedne Julijane Palanački, od milošte nazvane Jula.
Skoro četvrt veka je ona nenametljivo, strpljivo, odlučno i bespogovorno čekala Lazu. I zarekla se sebi – on će biti moj. A, u stvari, zarekla se Bogu da će ona biti njegova. Jer, Laza nikada nije bio njen. Uprkos svemu, nije Laza dao na svoju Julu. Podarila mu je oslonac i bezuslovnu ljubav, kako bi on, bez bojazni za svoju egzistenciju, i makar naoko konačno zadovoljivši palanačke norme, mogao ostati svoj. Svoj i zanavek u srcu Lenkin.
Istorija je pokazala, a narod pripovedao – ne bi Laza bio Laza, da nije bilo Lenke da pletivo isplete tanko i uvuče ga u taj večiti život među javom i med snom, al’ ostanem tako često zagledana nad starom i retko traženom fotografijom Julijane Jule Palanački. I pomislim kako bi svaka od nas u nekom trenutku svog života mogla biti nekome Lenka, nekome Julijana, jer svaka žena je nekad opčinila i bila opčinjena.
Da… Širok je bio duh Lenkin, uz anđeoski glas, mape uma proširene i prefinjene znanjem nekoliko jezika; bečke škole su samo izbrusile taj dijamant. Al’ širok je, ako malo bolje razmislite, i duh Julijanin, iako se o tome ne pripoveda toliko, iako ga nisu opevale najljubavnije pesme koje je srpska poezija iznedrila; širok je i širi taj duh nego što se misli, čim je mogao da prigrli i Lazu i Lenku u njegovom zagrljaju.
Teško da bi Silvester Stalone bilo kojoj devojci danas poslužio kao inspiracija. Teško da je to mogao i kada sam bila mlađa. Sa nakrivljenom usnom, šprah felerom, večito oznojan, spreman da upotrebi pesnice, a po potrebi i teško vatreno oružje, u ulogama na koje su dečaci otkidali, a devojčice prebacivale kanale…
U vreme kada se termin „američki san“ na velika vrata vratio u svakodnevni rečnik zahvaljujući pobedi Donalda Trampa na predsedničkim izborima i kada razmišljam o tome da li su samo Amerikanci pretplaćeni na snove, na putu do posla, sa slušalicama u ušima, ja često slušam tu stvar – Gonna fly now… I ponovo i ponovo, u glavi premotavam scenu. Scenu u kojoj Roki i pas u punom trku, po snegu, trče uz stepenice na ulazu u „Muzej umetnosti“ u Filadelfiji.
Ako ikada budem sastavljala neku listu, a često ih sastavljam u poslednje vreme, ljudi koji me inspirišu i čiju priču volim da podelim i ponovim, bilo sebi, bilo drugima, Silvester Stalone bi zazuzeo vrlo visoku poziciju na toj listi.
Malo ljudi zna da nije imao dolara u džepu kada je napisao amaterski nevešt scenario za Rokija. Malo ljudi zna da je on uopšte pisao scenario. Da ga je napisao za tri dana. Da je bio prinuđen da proda psa za 25 dolara. I da je upravo sa tih 25 dolara otišao na boks meč, koji će za Stalonea biti okidač da napiše scenario. Da je isto tako, bez dolara u džepu, odbio ponudu od 125.000 dolara (samo) za scenario, jer je želeo sve. Želeo je da on oživi svoj lik iz scenarija. Da on bude Roki. Stalone je želeo sve, ali nije bio nestrpljiv da to sve dobije odmah i sad. I nije bio alav. A svoj san sklonio je sa pijačne tezge na sigurno. Ostalo je istorija…
Stalone je postao i ostao Roki. Povratio je psa i njemu namenio ulogu u filmu. Tih 72 stepenika pretrčali su zajedno, u trku. I pred kamerama i u životu. I to je ono čemu se vraćam. Snovi su tu da se sanjaju i žele, svim srcem, snovi su tu kad nam ne preostane ništa drugo. Dok prokišnjava plafon, dok kasni plata ili bilo kakva ponuda za posao, dok očajnički tražimo nešto sigurno, nešto opipljivo, kad smo usamljeni ili potišteni, ili beznadežni ili se sami sebi činimo nebitnim. Snovi su tu. Pune nam pluća i srce, uvode u neki meditativni mod, oslobađaju…
Postoji ta priča, koju savremeni autori koriste kao četkicu za zube i koju pod nečijim imenom možeš naći i na flaši vode – da treba da želiš, svim srcem, iskreno i onda svemir kuje zaveru da se to i ostvari. Ali… Samo ako nismo alavi. Samo ako možemo da sačekamo. Samo ako ne prodamo taj san nikada, ni za 125.000 dolara, ni za milion… Osim ako to nije san. Da se zgrnu milioni. Tu svemir ne pomaže… Samo pesnice i laktovi. I to van ringa.
Ako ikada budem sastavljala listu, a često ih sastavljam u poslednje vreme, mesta koja želim da vidim i osvojim, to će biti Rokijeve stepenice na ulazu u „Muzej istorije“ u Filadelfiji. Volela bih da pada sneg, a ja ću već izvrteti u glavi onu stvar, makar refren – Gonna fly now…
Imala sam osam godina, kada sam počela da pišem svoju autobiografiju. Na nasleđenoj italijanskoj mašini za kucanje. Sela sam za svoj dečiji radni sto, na kome je stajala šolja kakaoa, umesto kafe, ozbiljna u odluci da ja tog dana postajem pisac.
Uvukla sam papir u mašinu, napisala svoje ime i prezime i ispod toga „Moja autobiografija“. Onda sam zamišljena, pogleda uprtog kroz prozor na komšijski čardak, koji se punio klipovima kukuruza, presedela u tišini neko vreme. Otpila sam gutljaj kakaoa i počela da pišem.
„Mama kaže da je te srede, kada sam se rodila, sneg bio do kolena. U Somboru, mom rodnom gradu. Često je teram da mi priča kako je sve to izgledalo. Koliko su se svi u porodici radovali, kako sam izgledala, jer sam se rodila šest dana nakon termina, kada sam se prvi put nasmejala i da li je ipak moguće da sam kao beba imala plave oči, koje su posle postale smeđe…“
U tom momentu u sobu je ušla mama.
„Sine, ja čujem da ti nešto kucaš na mašini. Šta ti to piskaraš?“
Odgovorila sam, ozbiljna kao uvek kad sam bila usred važnog zadatka:
„Svoju autobiografiju.“
Mama je razvukla osmeh od uva do uva. Sada kad se setim toga, mislim da je jedva uspela da se suzdrži da ne prasne u smeh. Ipak, poštujući moju posvećenost i stav odrasle osobe, samo je pitala:
„Sine, a o čemu ćeš da pišeš u toj svojoj autobiografiji? Zar ne misliš da si isuviše mlada? Autobiografije obično pišu ljudi u nekim zrelim godinama, kada su već nešto proživeli, kada su se naputovali…“
„Razumem. Ali, ja zaista mislim da imam o čemu da pišem. U mom životu se svaki dan nešto novo desi. Ja imam jako zanimljivo detinjstvo“.
„Da, ali onda se piše dnevnik. U dnevnik možeš da pišeš šta ti se dogodilo danas, juče…“
Mama je imala dobre argumente, ali mama nije znala. Kao što niko drugi nije znao. Bilo mi je teško tada da objasnim drugima da sam ja osećala i znala da je život mnogo više od onoga što nas odredi na rođenju. Mnogo više od onoga što nam se dešava. Život je u meni pisao romane, sabrana dela, daleko od toga da su mi se priviđali likovi ili glasovi, ali imala sam tu moć da se u svojim mislima u trenutku prebacim u neko drugo vreme, na neko drugo mesto i da budem neko drugi, a opet da to budem ja.
Kada si dete, tvoja mašta zaista čini svašta. Kako godine prolaze, društvo te smešta u neki kalup, uvek se nađe neko ko će da da konačni sud šta možeš, šta ne možeš, za šta si talentovan, a za šta nisi. U Srbiji je najbolje ovo i ono, dobra ti je ideja, ali od toga nema hleba, treba gledati da od posla može da se živi, dođe vreme kad treba čovek da se skrasi, da odraste, da nađe zadovoljstvo u onome što radi, jer se ne zna da li će ikada raditi ono što voli.
Postoje teorije i teorije, ali je meni i danas lakše da govorim u replikama iz filmova. U Matriksu Morfeus kaže Neu:
„Don’t think you are, know you are“.
I nauka podržava ovo stanovište. Sama činjenica da koristimo samo oko deset odsto naše sive mase dovoljno je jak argument da nastavimo da tragamo. Da nastavimo da upoznajemo sebe. I dok se vekovima unazad nauka bavila time koji deo mozga i na koji način koristimo, nikada nije uspela da materijalizuje naša osećanja, nikada nije uspela da definiše ljubav. Prema sebi, prema drugima. Prema svemu što oko može da vidi, uho da čuje, a jagodice na prstima da osete. I ljubav prema onome što ne može da se opipa, već samo da se oseti i diše.
Upravo u želji da čovek nastavi da radi na sebi, da upoznaje sebe i da nauči da prepozna zadovoljstvo dok traži odgovor na pitanje „Ko sam ja?“ nastao je i ovaj blog. A možda je sve ovo samo nastavak autobiografije koju sam počela da pišem na maminoj pisaćoj mašini sa osam godina.
Dobrodošli u Milin svet!
U nadi da će vas nagnati da počnete da otkrivate svoj,
Treći dan kako je na vratima prodavnice obuće u Nemanjinoj ulici u Beogradu selotejpom zalepljena rukom ispisana poruka “DP Boreli u stečaju”. Koliko god ljudi da je do tada obraćalo pažnju na široki i dugi izlog pravog primera socijalističke arhitekture, sada ih je bilo neuporedivo više. Prilaze, gledaju spolja ima li šta povoljnije, da li će možda bud zašto moći da kupe neki par kožne obuće, italijanskog dizajna, a domaće proizvodnje. Ali, niko ne ulazi. Kao da je reč o čoveku obolelom od teške bolesti u terminalnoj fazi. I ma koliko popust od 50 odsto delovao primamljivo u vreme krize, niko da se odvaži, uđe na vrata i možda se ponovi novim parom obuće.
Za to vreme, gospođa Mira, od pre tri dana jedini prodavac u smeni, gleda u obuću na rafovima, doteruje usamljene cipele bez svog para u izlogu i s vremena na vreme uzdahne.
Vidi Mira ljude koji zastaju kod izloga, razgledaju, pa u želji da se što više približe izloženoj robi u izlogu samo što ne dodirnu lice staklom. Pokušala je nekoliko puta da se osmehne prolaznicima u nadi da će nekoga ohrabriti da uđe u prodavnicu. Ali, uzalud. Za njih ona kao da ne postoji. Nekoliko puta od jutros izlazila je napolje, samo da proveri da li je i koliko vidljiv natpis sa popustom. U uglu prostorije, kod magacina, kazaljke na satu vukle su se sporo, kao da im je neko prikačio teg. Mira je mogla da čuje svaki otkucaj, tolika je tišina vladala u prostoriji. Vozila su prolazila uz i niz Nemanjinu, za sve druge ovo je bio jedan običan radni dan, jedna najobičnija sreda.
*
Jelena je prvi put natpis “DP Boreli u stečaju” videla baš u sredu, i to vraćajući se s posla peške od Slavije do Železničke stanice. Da je nije zaustavio semafor, možda ne bi ni primetila obaveštenje. Otrgnuta od svakodnevnih misli, koje se ponavljaju svaki put kada se vraća s posla kući – šta treba da se kupi u prodavnici, šta skuvati danas, na koji veš je došao red da se ubaci u mašinu, koliko dana preostaje do naredne plate, Jelena je zastala i ostala da stoji na istom mestu dugo nakon što se promenilo svetlo na semaforu. A sećanja su navirala…
*
“Dobar dan, jeste li Vi Mira?”, upitala je oklevajući devojka od nekih osamnaest, devetnaest godina ženu koja je odlagala kutiju sa cipelama, nakon što je mušterija odustala od kupovine.
“Nisam, Mira je u magacinu pozadi. A ko je traži?”
“Jelena Kovačić. Ćerka Anđina, recite samo iz Sombora”.
“A, daaa, pominjala je Mira da ćeš doći, sačekaj, pričuvaj radnju, sad ću ja da je dozovem”, žena se ljubazno nasmejala i već sa vrata prostorije skrivene paravanom, odmah iza kase, počela da doziva koleginicu.
“Mirooooo, dođi ovamo, ja ću da nastavim, došlo ono dete”.
“Oj, evo sad ću. Pitaj je jel hoće neki čaj, sigurno se smrzla dok je došla po ovom vremenu”.
Jelena se nasmejala i zahvalila na ponuđenom čaju. Mora da žuri, ima predavanja posle podne. Mira je izašla iz paravana, punačka, i sva zadihana. Nije htela da pruži Jeleni celu ruku, prašnjavu od kutija sa cipelama, već je pružila nadlanicu i nagnula se celim telom i zagrlila Jelenu, kao da je poznaje od detinjstva.
“E, baš si lepa, ne preteruje mama kad kaže. A samo se hvali – moja Jelena ovo, moja Jelena ono… A nije vam lako, takva tragedija, kud da vas zadesi, sama Anđa ostade, bez muža, udovica u trideset osmoj, ono malo, jel krenulo uopšte u školu, al ajde vi ste sad njena snaga…”, sve je to Mira izgovorila u jednom dahu, i dalje zadihana, sve cokćući i vtreći glavom.
Prošlo je godinu dana otkako je Jelena ostala bez oca. Umro je u četrdeset šestoj godini. Posle duge i teške bolesti. Tako se to kaže. Da ljudi ne bi pitali. A uvek pitaju. I uvek ih zanima svaki, pa i najmanji detalj, bez obzira da li je ipak bolje da neke stvari ostanu u četiri zida, u porodici. Jelenina majka je spala na četrdesetak kilograma, ostala na njoj samo ona bujna kosa i osmeh, nekada širok i veseo, sada gorak i prigušen. Mlađi brat tek što je krenuo u školu, a Jelena se spremala na fakultet.
Jelena je samo ćutala, osmehivala se i bi joj neprijatno malo od sve te ljubavi kojom je ničim izazvano bila obasuta, ali Mira nije dozvoljavala ni trunku izveštačene ljubaznosti, kod nje je sve naveliko i naširoko, i džemper i suknja od tvida, i osmeh, i zagrljaj. Izvadila je iz fioke ispod kase, mali paket i uz taj paket belu nezapečaćenu kovertu.
“Nego, slušaj ti dete. Znamo mi zašto i šta mama šalje. Znamo i da ti je skoro rođendan, pa smo i mi malo pridodali. Da se počastiš. Ajde, neka ti je sa srećom, da polažeš ispite sve redom i da si živa i zdrava sto godina. A posle diplome, da te lepo i udamo…”
“Hvala Vam mnogo, niste trebali, ne mogu to da primim, ni mama se ne bi složila. Molim Vas samo da preuzmem to što mi je mama poslala. Ljutiće se”.
“Da nisam čula ni reč, ajde molim te”, Mira je bila uporna, odgurujući Jeleninu ruku u kojoj je držala kovertu. Jeleni nije bilo druge, već da popusti.
“Hvala Vam puno za sve, ne znam šta da kažem. Doći ću jedan dan na čaj, da donesem nešto i vas da počastim”, izgovoril je Jelena na putu ka vratima.
“Ajde, samo ti polako, sine i srećno!”, mahala je Mira i ostala još neko vreme zagledana u uskovitlanu beogradsku svakodnevicu na oktobarskom vetru.
To je bio prvi put da je Anđa po vozaču iz Borelija poslala paket za Jelenu. Miru i koleginice iz Beograda upoznala je na sajmu obuće, na koji je išla već nekoliko godina unazad, a na kome je Boreli učestvovao, kao perspektivni izlagač. Italijanski dizajn, domaća koža i radna snaga.
Jelena nije izdržala, odmah je otišla do obližnjeg parka i otvorila paket od mame. U paketu koverta sa čestitkom i čokolada sa celim lešnicima. Kada god bi joj u naredne četiri godine slala novac, Anđa bi uvek stavila i čokoladu i napisala redak-dva. Iako bi se uvek čule telefonom i pre i nakon preuzimanja pošiljke, Jelenu bi poruka i Anđin rukopis uvek neizmerno obradovali. U rođendanskoj čestitki je stajalo:
“Ćero mamina, lepotice i ponosu, srećan ti rođendan! Da ti se sve želje ispune, da si mi svaki dan vesela i nasmejana. Mama”
U čestitki su bile tri hiljade. Pravo malo bogatstvo. Koleginice iz Borelija su priložile još hiljadu. Jeleni su se oči zacaklile. Ne zbog novca, ne zbog toga što će moći da izvede koleginice sa fakulteta na kolače, možda i da kupi onu kapu što joj se toliko svidela u radnji u Balkanskoj ulici… Ne zbog toga. Već zbog te ljubavi i topline, kojom su zračile žene oko nje. Bila je zahvalna što ima brižnu majku punu ljubavi, što je dobila šansu da ode na fakultet, što se mama toliko žrtvovala za nju i brata, na kraju i zbog toga što ju je Mira, žena koju prvi put vidi u životu zagrlila kao svoje dete… Celo njeno srce je bilo jedno veliko hvala.
Jelenu je iz misli trgla sirena, na koju je vozač propisno legao da bi rasterao pešake i što pre skrenuo u Nemanjinu. Mira je jednako stajala u prodavnici obuće, čekajući možda svoju poslednju mušteriju. Jelena je prešla ulicu i našla se tik pred ulazom u prodavnicu.
“Dobar dan, izvolite?”, dočekala ju je ona ista Mira koju je pamtila iz svojih studentskih dana.
“Dobar dan, Miro, zar me ne prepoznajete?”, Jelena je razvukla osmeh u široki kez.
“Jelena, zlato, pa to si ti! Ne bih te prepoznala da se nisi nasmejala. Bože, koliko si samo porasla. Koliko godina je prošlo? Deset?”
“Četrnaest! A Vi se ništa niste promenili”.
“Ma, hajde molim te, to se danas samo tako kaže. A ja ovde stojim sama sa svojim mislima, niko ni da priviri otkako su nam nalepili ovaj stečaj preko celih vrata. Neće ljudi ni da primirišu, kao za baksuz. Ne znam, sine, šta da ti kažem, pitanje je kad će da nas zatvore. Šta ću, pojma nemam, ko će mene u ovim godinama da zaposli? Strašno, strašno… Ali, dođi ti ovamo da mi kažeš šta ima novo… Jesi se udala, imaš li dece, kako mi je drugarica Anđa, poslednje što sam čula je da se preselila iz Sombora…”
Dve žene su dugo, uz kafu i okružene možda poslednjim parima cipela koje su izašle iz fabrike razgovarale o svemu. Na rastanku, Jelena je obećala da će se sigurno javiti da se ponovo vide i da će pokušati da pomogne oko posla. Mira se još dve nedelje nadala da će uspeti da proda još neki par cipela, jednako vodeći računa o tome da cipele budu uredno poređane na rafovima i menjajući izlog svaka tri dana. Bio je novembar kada je prodavnica potpuno ispražnjena, a Miri uručeno rešenje o otkazu. Na vratima je još neko vreme stajao izbledeli rukom ispisan natpis “U stečaju”, dok ga nije oduvala košava.
It is hardly to say that Sylvester Stallone would be an inspiration to any girl nowadays. It is hardly to say that he could have been an inspiration to any girl even when I was younger. With his half-paralyzed lip, speech disorder, constantly wet out of sweat, ready to use his fists, even the fire guns, if needed, playing roles that used to make boys ecstatic and forcing girls to change the TV program…
In times of resurrection of „the American dream“, due to Donald Trump’s victory in the presidential race, while thinking whether the only people entitled to dreams live in America, on my way to work, with head phones in my ears, I often listen to this major hit – Gonna fly now… And I go through this film scene over and over again. Scene when Rocky and his dog run up the stairs before the entrance of the Philadelphia Museum of Art.
If I ever made a list, and I often do make lists lately, of the people who inspire me and whose story I like to share, Sylvester Stallone would rank quite high on that list.
Few people know that Stallone was penniless when he wrote an amateur script for Rocky. Few people know that Stallone wrote it. That he wrote it in three days. And that he was forced to sell his dog for $25 and with $25 in his pocket went to see the boxing match, which was actually a trigger for Stallone to write the script. Few people know that, at that time, penniless Stallone rejected the offer to sell his script for $125.000, because for him, to just sell the script was simply not good enough. He wanted to embody Rocky at the big screen. Stallone wanted it all. But he was not impatient to get it right away. And he wasn’t greedy. He took his dream off the market and put it into a safe place. The rest is history…
Stallone became and remained Rocky. He bought back his dog and gave the dog also a role in the movie. And the two of them ran up those 72 stairs together, both at the big screen and in life. That is the scene I always go back to. Dreams are there to be dreamed, to be wished sincerely, with all your heart, dreams are there even when you are left alone and have nothing to cling to. In a situation when the rain is pouring through your ceiling, when you are penniless, jobless, when you are desperate and have nothing to hold on to, when you are lonely, depressed, hopeless, or when you feel irrelevant… Dreams are always there. They fill your heart, take you into meditation mode, they set you free…
There is this saying, used by contemporary authors almost like a tooth brush, which you can find even printed on a bottle of water, how you should only make a wish, sincerely from the heart, and then the whole universe will make a conspiracy in order to make your wish come true. But… There is a but. Only if you are not greedy. Only if you can wait. Only if you do not sell your dream for $125.000 or even a million… Unless that’s what you wish for… To get millions… Universe won’t help you with that. In that case, you can only rely on your fists and elbows, outside the boxing ring.
If I ever made a list, and I often do make lists lately, of the places I want to see and conquer, Rocky Steps would rank pretty high on that list. I wish it would snow, while I repeat in my head over and over this major hit – Gonna fly now…
