Miša je oduvek želeo da bude glumac. I da stigne do Holivuda. Sate i sate je provodio kao dečak uz serije i kultne filmove, kopirao pokrete i šprah felere velikana američkog glumišta. Njegova strast išla je toliko daleko da je godinama usavršavao engleski, kako bi jednog dana dobio ulogu, kao rođeni Amerikanac u nekom, pa makar i niskobudžetnom filmu. Trudio se da izbaci svoj akcenat, mada pomišljao je, možda bi i ovaj srpski negde prošao. Ako su mogli neki drugi iz Srbije, što ne bi mogao i on.

Miša, iako se nije školovao za to, dosta zna o filmu. Ako ništa drugo, zna da prepozna odličnu fotografiju, tanane pokrete kamerom, kao i da razdvoji dobru od loše montaže. O glumi da ne govorimo. Barata podacima o poznatim rediteljima. Zna životne priče glumaca koji su preko trnja stigli do zvezda. Najdalje što je Miša stigao do Holivuda jeste da cepa karte u lokalnom, malom bioskopu i da ponekad, kada bi se neka ekipa domaćeg filma smilovala da se u ma kom sastavu pojavi u tom bioskopu, okine fotku sa njima.

Mišin posao u bioskopu je uglavnom monoton. Ipak, Miša se ne bi menjao ni sa kim. I sam sebi priznaje da je mogao bolje, ali kad mu se već nije dalo da uspe do sad, a imao je već četrdeset pet godina, ovo je najbliže što može da bude filmu, a i publici. Deo posla koji najviše voli jeste trenutak kada razgrne zavesu i prvi ugleda lica ljudi iz publike, nakon što su odgledali neki film. To je najbolja moguća filmska kritika, znao je Miša. Jer, ne pravi se film radi uskog kružoka stručnjaka, niti za kritiku. Pravi se za publiku i pravi se za pare. A para bez publike nema. Tako je to sve video Miša.

Nikada nije propuštao prenose dodele Oskara. I neka su svi mislili da je to establišment, da je trivijalno, za Mišu je taj događaj imao poseban značaj. Uvek bi sutradan, nakon gledanja prenosa, dremao ceo dan na poslu, i dalje uljuljkan u finu koprenu sna, u kome je bio tamo, na licu mesta, u Los Aneđelesu.

Te 2017. godine apsolutni favorit bio je mjuzikl – La la Land. Igra rečima, asocijacija na Los Anđeles i život u snovima. Priča o dvoje mladih ljudi koji prate svoj san. Ljubavna priča ispričana kroz njihove snove i želju da se otisnu u zvezde. Četrnaest nominacija za Oskara. Ništa mu nije bilo jasno. Film nije dugo uspeo sam da pogleda nakon premijernog prikazivanja, ali se zato nagledao ljudi koji su u pola filma ustajali i napuštali bioskop, kiselih, razočaranih lica i gde po koje ženske suze.

Nedelju dana uoči dodele Oskara, iskrao se sa svog radnog mesta i našao slobodno mesto do izlaza iz sale bioskopa. Film je odgledao u jednom dahu. Oči bi mu se često razgoračile, od emocija i katarze koju je proživljavao sa glavnim junacima. Samo što su oni na kraju filma ostvarili svoj san. A Miša je i dalje bio tu gde jeste. U malom, lokalnom bioskopu, sa vrlo malim izgledima da i on uspe u Holivudu.

Zbog čega je film izazivao tako oprečne reakcije publike u Srbiji, Miša je shvatio ne nakon pročitanih recenzija, već nakon što je film i sam pogledao. Za njega, to je bio politički najnekorektniji film u poslednjih nekoliko godina. Zašto? Zato što u mjuziklu nije bilo politike, prava manjina, oboje glavnih glumaca bili su belci, u filmu se nijednom nije pomenuo Balkan, terorizam, Tramp ili migrantska kriza. Film je jednostavno govorio o snovima i ljudima. O žrtvi koja se podnosi zarad ostvarenja sna.

Mišu su utisci o mjuziklu La La Land držali dugo. U ušima mu je zvonila glavna tema mjuzikla. Nastavio je da sanja svoj san, dok bi na javi, svako veče dok se vraćao kući, nakon uredno pospremljenih sala, promrljao za sebe: Danas jednostavno nije moj dan. Sutra će biti bolje.

„Eksperiment je veštački izazvana prirodna pojava sa ciljem da se sama pojava detaljnije prouči. Postupak proučavanja prirodnih pojava u posebno pripremljenim kontrolisanim uslovima“.

Čovek je sedeo sam na klupi u parku. Čovek je voleo da sedne na klupu, vikendom ili pri povratku s posla, nekad i za vreme pauze za ručak, sam u svojim mislima, i da posmatra decu i ljude koji šetaju pse. Obično bi seo ispod nekog drveta, sa pogledom na neko drugo drvo. Čovek se zove Janus. Poreklom bi mogao da bude iz neke skandinavske zemlje ili iz Australije. Janusu ne smeta tišina. Janusu ne smeta samoća. Na kraju krajeva, park nije pust. Prvi iole topliji februarski dan na ulice je izmamio bake sa unučićima, kroz park bi užurbano prošao poneki čovek sa tašnom u kojoj stoji lap-top, ili neka žena, koja se tog dana odvažila da udobne čizme sa krznom zameni cipelama na štiklu. Do Janusa su dopirali i zvuci automobilskih sirena i frekvencije uobičajene za svaki radni dan u centru grada.

Ono zbog čega će taj dan biti vrlo značajan za Janusa jeste činjenica da će, posmatrajući decu i ljude koji šetaju pse, doneti odluku da sam na sebi sprovede eksperiment, koji će mu doneti slobodu, skoro nezamislivu za savremenog čoveka. Janus je znao ponešto o osnovama eksperimenta kao naučne metode. Znao je i to da se u njegovoj zamisli ne poklapa sve baš savršeno. Da eksperiment gubi svoju objektivnost ukoliko ga bude sprovodio sam na sebi. Svejedno, pomislio je da nema šta da izgubi.

Shrvan i obamro iznutra, bezizražajnog lica, gotovo indiferentan prema spoljnim uticajima, samo je osećao kako je umoran. Nadražen. Kako mu se ne vraća na posao, iako mu je pauza istekla još pre pola sata. Kako bi toga dana, recimo, iz čiste obesti mogao da da otkaz. Ili da se prijavi da volontira na Sajmu cveća negde na Islandu. Ili da proda to malo što je stvorio i nasledio i kupi kuću na selu, gde bi uzgajao koze.

Janus je bio umoran od čitanja novina uz jutarnju kafu, u kojima je uvek neko nekog ubio; u kojima je obavezno svakog dana neko proneverio novac; u kojima su najavljivani izbori; u kojima bi bila do detalja i van granica ljudskog dostojanstva opisana tužna ljudska priča čoveka bez udova, migranta koji se udavio ili žene koja nema ni ono osnovno da priušti deci. Janus je bio umoran od čitanja novina uz jutarnju kafu, u kojima bi se neretko našla ogolela ženska figura, otekla od plastičnih tvari koje joj se putem šprica ubrizgavaju u grudi, guzu, usne, jagodice. Bio je umoran od  rute kojom je svaki dan išao na posao, a na sastancima kojima je prisustvovao kao stručnjak za marketing, pogled bi mu često odlutao negde kroz prozor. Glasovi sagovornika su do njega dopirali kao zamrljani zvuk u vodi, a on bi na trenutak zaboravio i ko je i šta radi tu, dok su mu se ljudi činili kao vanzemljaci tek prispeli na Zemlju.

U svemu što je video oko sebe, Janus je video ljudski strah. I sve druge produkte uspešne inseminacije straha kod ljudi – nasilje, promiskuitet, javašluk, mržnju, bes. 

Zato je Janus voleo da sedi sam na klupi u parku, obično ispod nekog drveta sa pogledom na neko drugo drvo i da posmatra decu i ljude koji šetaju pse.

Eksperiment se sastojao u tome da svaki svoj slobodan trenutak podredi stvarima koje mu pričinjavaju zadovoljstvo. Beskrajnim šetnjama, čitanju knjiga, gledanju filmova, uzgajanjem jagoda na terasi. I da ne čita novine, niti da gleda televiziju. Čak ni vremensku prognozu. Da se očisti od tuđe prljavštine koja se lepila kao nafta za ptičja krila. Upravo se tako osećao Janus, ulepljenih krila, kao zarobljenik osuđen na smrt, nemoćan da promeni svet oko sebe, u kojem sebe nije video.

U tih mesec dana, koliko je Janus sprovodio eksperiment, beše doneo odluku da uzme psa, čim se ekperiment završi. I dalje je redovno odlazio na pauzu za ručak u obližnji park, gde bi svakim danom bivao sve više opčinjen posmatrajući decu koja se  igraju i ljude koji šetaju pse.

Mesec dana je brzo prošlo. Janus se slepo pridržavao izmenjenih, strogo kontrolisanih uslova, bez ikakvih informacija iz spoljnog sveta. Čitao je knjige, gledao filmove, slušao muziku, pio kafu uz sudoku, šetao i po kiši i po vetru i po zakasnelom snegu, zasadio prve jagode na terasi. I kada je došao trideset prvi dan eksperimenta, Janus je kupio novine i pogledao vesti. U novinama je bila vest da je neko nekog ubio; da je neko proneverio novac; da na proleće predstoje vanredni izbori; bila je i do detalja i van granica ljudskog dostojanstva opisana tužna ljudska priča čoveka bez udova, migranata koji su se udavili, čak je i žena koja nema ni ono osnovno da priušti deci bila zastupljena u vestima.

Bombardovan tolikom količinom negativne energije, Janus se uspaničio. Ne od onoga što je pročitao ili video, već od saznanja da je tolike godine života proživeo u strahu. Od straha koji mu je nametnut. Samo da bi mu se prodala priča kako će ga neko ili nešto iz tog straha izbaviti. Strah je, u stvari najmoćnija emocija, pomislio je Janus. Iz straha sve nastaje. Svaka pošast i svako zlo. Strahom se najlakše manipuliše, a ljudi drže u pokornosti. Vezani. Sa krilima ulepljenim naftom. Strahom se dižu revolucije, strahom se vlada, strahom se mobiliše masa. A sve ono što upijemo u želji „da budemo informisani“ a da nismo svesni, u nama rađa strah. Od neizvesnosti, pre svega. I nije bitno čega se bojiš, već kako se i koliko bojiš. Na to se puca. Nepogrešivo, svaki put.

Volela bih da mogu da kažem da se ova priča završava tako što je Janus trideset prvog dana eksperimenta nad samim sobom iz čiste obesti dao otkaz ili prodao ono malo imovine što je imao i kupio kuću na selu i uzgajao ovce. Ali, ne mogu. Ne znam šta se sa Janusom dalje dogodilo. O Janusu ne znam ništa više osim da mu je eksperiment postao stil života i da je od tog dana, kada je shvatio suštinu matriksa, Janus bio slobodan da radi šta god poželi.